„Da,bio sam tužan,i ona je to znala.Znala je i dok me nije vidjela..čuli su da sam poginuo,a ja sam se tako i osjećao,kao da sam se vratio iz mrtvih,ili još gore,kao da me čeka smrt,od pustoši,od nekog tupog stišavanja,od jada,od tame,od straha što nisam znao šta se to desilo,negdje sam bio,sunčani bljesak i crveni odsjevi me bole,jer plamte iz mraka,kao u bolesti,nešto se srušilo tamo gdje sam bio i ovdje gdje je trebalo da budem,osipalo se kao pijesak obale dok voda raste,i ne znam kako sam isplivao,i zašto.“


„Ne znam kakva je sad,ja je pamtim po ljepoti.I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio,niti sam dugo mogao da ga zaboravim,jer sam tu patnju ja prouzrokovao.
Zbog te žene,jedine koju sam volio u životu,nisam se oženio.Zbog nje,izgubljene,zbog nje otete,postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome:osjećao sam se poharan,i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj.Mozda sam se svetio sebi,i ljudima,nehotice,i ne znajući.Boljela me,odsutna.A onda sam zaboravio,zaista,ali je sve bilo kasno.“

"DERVIŠ I SMRT",MEŠA SELIMOVIĆ;



Zašto ovaj citat:
LJUBAV JE VJEČITA ZAGONETKA I MISTERIJA,A BOL PROUZORKOVANA NJOME NEOPISIVA I NEIZMJERLJIVA.
OŽILJCI POSLE NJENOG UJEDA ZARASTAJU SAMO U GRANICAMA PREŽIVLJAVANJA.

NEMA TOG ČOVJEKA NA OVOJ PLANETI KOJI NIJE OKUSIO TUGU,
I NEMA TOG ČOVJEKA KOJI POSLE SUSRETA SA NJOM NIJE POSTAO DRUGAČIJI,
BESKONAČNIJI.
TUGA JE DUBOKA,NEMILOSRDNA,VODI NAS KA UPOZNAVANJU NAS SAMIH,ONA JE
INSPIRACIJA MNOGIH UMJETNIKA NA OVOM SVIJETU.
MEŠA SELIMOVIĆ JE U SVOJIM DJELIMA USPIO TUGU PRETOČITI U RIJEČI,
MALI MILION NIJANSI TUGE RAZASTIRE SE KROZ STRANICE NJEGOVIH KNJIGA.
_________________

,,,,,,,,,,,,,,Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare,i druge koji su ostarili,a nikad nisu bili zaljubljeni,i trece koji su smatrali za nedozvoljeno postovanje svoje muskosti,da svoju ljubav kazu ili pokazu.Samo ljudi velike ugladjenosti i artsisti u zivot naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge,,,,,,,,,,,,,,

Blago Cara Radovana.J.Ducic

Prihvati bol,neguj radost,razresi kajanja-i potom ce stici blagoslov bolji od svih-
*KADA BIH PONOVO MOGAO DA PROZIVOM ZIVOT,SVE BIH UCINIO ISTO*
J.Mcintosh

Zamolila bih vas da uz postavljene citate napišete i vaš komentar,
zbog čega vam se dopada i ,kako ga doživljavate.

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

- M. Kapor
Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži...

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen

[

Citat:

b]Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo.[/b] Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vishe nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepshe zivi nego i lakshe i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, oshtroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, josh gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvishe skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono teshko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se neshto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vishe prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..." Andric

..Zivim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je zena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svijesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokushavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrijebio frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim zaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te zelim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller 'Mostovi okruga Madison'

“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”

Jens Kristian Grendal “Tišina u oktobru”
--

-- Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje
raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo
onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je
osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice
misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna
se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne
pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje
kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad
ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i
neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli
Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši
se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla
izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
*****
Dordje Balasevic- Jedan od onih zivota

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u "Esplanadi".
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: - "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići.
Klak - spuštena slušalica kada se javi tudji gals.
Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?".
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce.
Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini.
Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli ("Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
M Kapor

prema knjizi Zima za dvoje):

Mladi Noah: „Najdraža Allie, noćas nisam mogao spavati, jer znam da je između nas gotovo. Nisam više ogorčen, jer znam da je ono što smo imali stvarno. Ako se jednom u dalekoj budućnosti opet sretnemo, nasmijat ću ti se sa veseljem i sjetiti kako smo proveli ljeto pod krošnjama drveća, učeči jedno od drugog i rastući zajedno u ljubavi. Najbolja ljubav je ona koja probudi dušu i pomogne nam da postignemo više, koja upali vatru u našim srcima i donese mir našim mislima, a to je ono što si ti meni pružila. To je ono što se nadam da sam dao tebi zauvijek.“
Noah: „Ja nisam nitko poseban, to sam siguran. Ja sam običan čovjek, sa običnim mislima i živim običan život. Ne postoje nikakvi spomenici dignuti u moju čast, a moje će se ime uskoro zaboraviti. Ali, volio sam nekog sa cijelim svojim srcem i dušom, a meni je to uvijek bilo dovoljno.“
Mladi Noah: „Pa, to je tako, mi se svađamo... Ti meni reci kad sam arogantna budala, a ja ću tebi reći kad si dosadna gnjavatorica. Pa, neće nam biti lako. Ustvari, bit će dosta teško. Morat ćemo radit na tome svaki dan, ali ja to želim, jer želim tebe. Želim tebe cijelu, zauvijek, ti i ja, svaki dan.“
Duke: „Nisu se baš slagali o puno stvari. Ustvari, rijetko su se slagali oko ičega. Prepirali su se neprestano i izazivali međusobno svaki dan. Ali unatoč svojim različitostima, imali su jednu stvar zajedničku: bili su ludi jedno za drugim.“