*****Zelimo Vam prijatne trenutke na DUBOREZ Forumu*******
 
PrijemRegistruj sePristupi
SPECIJALIZOVANE IZLOZBE PASA
4.Spec izlozba MASTIFA,BULMASTIFA,E.BULDOGA i NEMACKIH DOGA
free forum
Similar topics
RADIO STANICE
klikom na baner slusajte "ROADSTAR-RADIO" na 128kbps
free forum
Trenutna temperatura
Forum
  • slikarstvo
  • vajarstvo
  • mozaik
  • primenjena umetnost
  • fotografija
  • književnost
  • film
  • muzika
  • arhitektura
  • pozorište
  • strip
  • duhovnost i religija
  • psihologija
  • ljubav
  • lepota i zdravlje
  • zabava
  • pričaonica
  • spomenar
  • hobi i kućni ljubimci
  • razno
  • važna obaveštenja
  • predlozi i sugestije
  • Liberty
    KLIKOM NA BANERE POSETITE PREDLOZENE SAJTOVE
    title="duborez.net"
    " Nikada ne sumnjaj da mala grupa misaonih i posvećenih ljudi može promeniti svet. Zaista, tako je jedino oduvek i bilo. " KADA NE BUDE DOVOLJNO PRIRODE, VEĆINA LJUDI ĆE SHVATITI DA NOVAC NIJE ZA JELO! Ne dozvoli da neki pogrešni ljudi udju u Tvoj život, pomute bistrinu tvojih očiju, nateraju da voliš ono što oni vole i da zaboraviš ono što oni nemaju. !
    Traži
     
     

    Rezultati od :
     
    Rechercher Napredna potraga

    Share | 
     

     LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    AutorPoruka
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Pon Okt 13, 2008 1:45 am

    Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost...

    Kratka poučna priča nepoznatog autora o mudrosti, ljubavi, ludosti.
    Ljudske osobine igraju žmurke.

    Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.

    Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"

    "To je jedna igra", započela je objašnjavati LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik."

    ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE.
    SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali,nisu se svi hteli igrati.

    ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. OPREZ nije hteo reskirati.

    "Jedan, dva, tri..." počela je brojati LUDOST.

    Prva se sakrila LIJENOST, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senu USPEHA koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta.

    VELIKODUŠNOST
    se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište, ali samo za sebe!

    LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno.

    Kada je LUDOST izbrojala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište,jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je LUDOST i započela svoju potragu.

    Prvu je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena.

    Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji s Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i ZAVIST, i naravno USPEH, a SEBIČNOST se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.

    Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU . Sa SUMNJOM joj je bilo još lakše ,jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište ,pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.

    Tako je LUDOST, malo po malo, pronašla gotovo sve.

    TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

    Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći.

    Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak.

    Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo LJUBAVI oči. LUDOST nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali LJUBAV je postala slepa.

    Plakala je i molila LJUBAV da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz LJUBAV
    i pomagati joj.

    Tako je LJUBAV ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a LUDOST, LUDOST je prati gde god ide.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: LJUBAVNA PRICA-SECANJE   Uto Dec 23, 2008 2:31 am

    Maglovito jutro......

    Kad budem znala da se snalazim po magli, da se oblacim svako jutro iznova u crninu.
    Kad budem znala da se ne sudarim sa uspomenama po stanu i zivotu, kad budem mogla da progutam knedlu i zadrzim suze, kad cujem "Nedostajes,tako mi nedostajes"..
    Kad budem shvatila da moja tuga i suze bas i nisu od pomoci tebi i tvojoj dusi tamo,
    gdje god da si.......
    Kad budem razumjela da snovi ne znace nista vec ti treba samo moja molitva,kad budem uspjela da ne zaplacem kad te neko spomene, kad budem dovoljno hrabra
    da krocim sigurno sama po mracnim ulicama i da legnem bez griznje savjesti u svoj
    krevet i zaspim, jer tamo gdje si imas s kim da budes......

    Kad budem mogla sve to i jos nesto vise, onda cu moci stati ispred bilo koga i reci
    "Da nedostajes", ali necu plakati vec ponosna biti, jer sam te imala, jer sam bila dio tebe,jer si bio moj zivot!


    cvece cvece
    Nazad na vrh Ići dole
    tijananena



    Ženski
    Broj poruka : 4
    Lokacija : NS
    Datum upisa : 10.01.2009

    PočaljiNaslov: Stranica secanja...   Pon Jan 19, 2009 12:06 am

    ...kradem od vremena stranicu secanja i guram reci koje devojcicu pretvaraju u zenu cija je dusa jednom disala najjacim ritmom ljubavi...
    ..NJEMU..samo NJEMU...ciji otkucaj srca cujem iz kutije zivota...tamo negde...iza planine zelja i dalekog sveta nadanja...
    ...prozima se izlapela stranica otrgnuta od delica secanja u ocima ciji odraz nestaje nadolaskom jedne zime..
    ...u memoriji raznolikih secanja njen tupi pogled sanja nedosanjano...
    ...na pragu sadasnjice doleprsala je nada pretocena u oci nalik njenim...
    ...savrsena slika stvorena u trenutku idealizacije koja joj sve vise zatvara oci ,vratila je na sekund mir i sigurnost koju je njena ruka i trazila...
    ...stopila se sa bojom noci u kojoj svaki uzdah i zvuk podseca i vraca setu na povrsinu izmorenog srca...
    ...zvuk struna cije note cuje izmedju zagora svakodnevnih ljudi koji njen zivot kroje,prepoznaje samo njoj znane reci izgovorene hiljadu puta u trenutcima bezbriznog osmeha i neogranicene slucajne srece...
    ...pa se na sekund listici secanja vrate na vreme od juce i ono sto je moglo da bude savrseno samo njoj i njenom svetu...
    ...za trenutak zastaje i pamet joj muti cinjenica od koje i sama zna da ne moze da pobegne ,misao o onom sta da su se stvari odigrale na drugaciji nacin ...da li bi njen svet bio drugaciji...da li bi senke ljubavi bile na pravom mestu...
    ...i cak joj se to jos uvek cini stvarnim i ostvarljivim..
    ...a vreme prolazi i senke nestaju...
    ...bledi slika u njenim i njegovim ocima...
    ...blede reci ispisane na stranicama neceg sto ostaje kao podsecanje na vreme koje je pripadalo njima...
    ...i zelja se vrati ,i ispari sve dosadasnje...
    ...i pogled joj opet zastane na slici koja je nacrtana i urezana u srcu ...njegovo mesto ne zauzima drugi...njegovo mesto ne zasluzuje drugi...
    ...i onda napravi i uoci razliku i srtecu koja joj je otrgnuta ...
    ...i pesma i reci i hiljadu hiljadu osmeha ,znanih samo njima,ostaju da lepsaju u vazduhu,ostaju da podsete na pricu bez kraja...
    ...i posle dana i meseci ,njene oci jos uvek u daljini tragaju za dobro poznatim likom i glasom koji jos uvek odzvanja medju hladnim zidovima tog nesrecnog dana...
    ...i nikada nece upisati tacku iza njihovih imena ,jer kraja nikad nije ni bilo a ni pocetka...nesto izmedju,sto neko sa strane ne bi razumeo i shvatio...
    ...koliko je tu lepih slika ljubavi bilo...
    ...i reci koje vise ne izgovara nikome...
    ...i senka koja je zauvek izgubljena...
    ...i onog buntovnika kojeg je pretvarala u najneznije stvorenje na svetu ...
    ...i misli...
    ...i tragova razuma koje se prelivalo sa jakim osecajem srca...
    ...i na kraju se nebo poigralo sa njima...
    ...sad nije vazni zasto su se izgubili...
    ...ona ista magija koja ih je spajala ovog puta je ugasila sjaj i prekinula carobnu nit koja ih je cvrsto vezala bez ijednog dodira...
    ...kojem su se radovali i sve svoje podredili, da bi vodjeni tim nestvarnim osecanjem,sacuvalii ojacali ono sto su sami stvorili,medju hiljadama drugih...
    ...nisu uspeli i njihova ljubav nije bila tako snazna da prkosi svetu i ogavnoj stvarnosti u kojoj su se nasli...
    ...nevidljiva senka je prekinula ruku na pola...zaustavila korake na sredini...
    ...i treptajem oka oni vise nisu postojali...
    ...prah buducnosti se preliva sa prasinom proslosti i uvek ostaje ono sta da su se sreli u nekom drugom svetu ...sta da su neke stvari bile izbegnute...
    ...sudbina im nije zapisala da budu jedno,gore medju zvezdama...
    ...trag ostaje a sve sto dolazi ni nalik nije predhodnom i samo njihovom...
    Nazad na vrh Ići dole
    tijananena



    Ženski
    Broj poruka : 4
    Lokacija : NS
    Datum upisa : 10.01.2009

    PočaljiNaslov: MIR,VERA,LJUBAV,NADA   Pon Jan 19, 2009 10:04 pm

    Cetiri svece su polagano gorele....bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

    Prva sveca je rekla:
    "Ja sam MIR ...ljudi me ne uspevaju sacuvati...nema potrebe da gorim,mislim da cu se ugasiti."I odmah se ugasila.

    Druga sveca rekla je:
    "Ja sam VERA ..nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i ja ih ne zanimam...nema smisla da gorim i dalje..."Tek sto je izgovorila,dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

    Treca sveca je zalosno progovorila:
    "Ja sam LJUBAV...nemam vise snage...ljudi cesto zaboravljaju na mene."I istog momenta se ugasila.

    Nedugo zatim u sobu je uslo dete..."Sta je to?",upitalo je dete."Trebalo je da gorite do kraja."I rekavsi to, pocelo je plakati.

    Tada se oglasila cetvrta sveca:
    "Ne boj se...dokle ja gorim,mocicemo da upalimo ostale svece...ja sam NADA."
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Ned Apr 05, 2009 9:05 am

    Kako sacuvati ljubav.......
    Majka i djecak hodaju plazom. U jednom trenutku djecak upita: - Mama, kako se cuva ljubav? Mama ga pogleda i odgovori:
    - Zgrabi malo pijeska i stisni shaku...
    Djecak stisne shaku i shto je vishe stiskao, to je vishe pijeska curilo iz nje.
    - Ali mama, pijesak mi bjezi!!! -
    Znam, a sada otvori potpuno shaku...
    Djecak poslusha, ali uto zapuhne vjetar i odnese sav pijesak s dlana.
    - Ni ovako ne uspijevam zadrzati pijesak!
    Na to majka, sa smjeshkom na licu, reche:
    - Sada uzmi opet malo pijeska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku zlice(kashike), dovoljno zatvoren da ga sachuvash i dovoljno otvoren da bude slobodan...
    Djechak uchini kako mu je recheno i pijesak mu ostane na dlanu, zashtichen od vjetra i slobodan da ne klizi kroz prste.
    - Eto kako se zadrzava ljubav...
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Sub Apr 11, 2009 10:52 am

    Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
    Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
    - Radi li?
    Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
    Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
    Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
    U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
    U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
    Vremena se menjaju...
    Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
    To mi se još nije desilo...
    Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
    Ne, nije mi bila prva...
    Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.
    - Sretan rodendan, Emilija Kovacev. Nadam se da sam te upravo "navukao na bebu"...

    "Tri posleratna Druga" Balasevic
    Nazad na vrh Ići dole
    DEDA-EU
    vip
    vip


    Muški
    Broj poruka : 6608
    Godina : 63
    Datum upisa : 25.03.2009

    List lica
    x:
    y:

    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Pet Maj 15, 2009 10:25 am

    Bajka o ljubavi


    Bili jednom Kralj i Kraljica. Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi. U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajedništvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, što i sam naziv kraljevstva kazuje. Čim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskočio u pomoć: «Evo, taaaako, pridržaću ti.... zakačiću ga kukicom da ga promaja ne zatvori...»... Drugo nasmešeno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti želim, evo, idem u pekaru, želiš da ti donesem toplog hleba?»...

    Čim bi neko uočio neku, tvoju, neispunjenu želju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se želja ostvari, makar učinio i najsitniji korak da te približi tvom cilju..Koliko je ko mogao pomoći, pomogao je.. bez pitanja, bez očekivanja «revanša», bez kalkulacija u glavi... U Kraljevstvu se, svakodnevno, čuo zvonak smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i sreću, domaćine!», «Za sreću i ljubav mojih gostiju!»... Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajedničke ručkove, večere, organizovali plesove, društvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.

    Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi došla iz duše. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili učinio dobro delo potaknuto iskrenom ljubavi prema bližnjemu... Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvraćenih ljubavi, ali pre ili kasnije baš svako bi našao srodnu dušu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uočiti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakše naći životnog sudruga nego u našem svetu, baš zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osećaja.

    No, jednoga dana, Kralj je načuo kako svaki živi čovek ima ograničen broj osmeha koji može pokloniti, ograničen broj puta kada sme reći «Volim te»...Shvatio je da je energija ljubavi konačna, a ne beskonačna kako se činilo...Čovek ljubav troši dajući je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, teško oboli, a može i umreti!!!! Jako se zabrinuo. Razmišljao je, dugo, šta da napravi. Prestao se smešiti Kraljici, prestao ju je grliti «iz čista mira», prošao je celi dan da nije rekao koliko je voli i koliko mu znači. Video je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.

    I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i pažnje pokljanjala suprugu. Jer kada je čovek tužan, nesrećan, ventili duše, kojima propušta ljubav, zatvore se, «zatrpaju»... Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i pažnju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlučio je potražiti pomoć Dvorskog Mudraca.

    Dvorski Mudrac je odmah ponudio rešenje: proizveo je lažne osmehe, lažne činove ljubavi i napisao je priručnik kako se njima koristiti.

    U Kraljevstva se proširila vest kako nesebično davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane života i kako im Dvorski Mudrac može pružiti pomoć.

    Mudrac se preko noći obogatio prodajući lažnu ljubav i priručnike.

    Do tada nepoznati osećaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi: ljubomora «Mislim da njoj daješ više prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lažni osmeh, a njemu iskreni!!!»; strah «Šta ako mi niko nikada ne pruži pravu ljubav?!», laž «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!», sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naučio?»....

    Počelo se trgovati ljubalju: «Voleću te iskreno, ako i ti mene tako voliš!», «Pokloniću ti pravi osmeh, ako ti meni daš delić iskrene pažnje!»...

    Više nije bilo zajedništva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi, bili navikli. Počele su se formirati grupice, mala društva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a članovima drugog društva pružala bi se ona lažna.

    Ali i unutar društva se dogadalo da se pojavi lažni osmeh! Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»... Mudrac je lažnu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Teško je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lažan ... koja je ljubav prava, a koja lažna.. čuvanju iskrenih osmeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila bleda, oči bez sjaja, a duša, nekako, prazna. Čak se činilo kako teži oblik bolesti imaju oni koji daju više lažne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobijaju.

    Kralj je, i sam teško bolestan, ponovo odlučio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga šta je, u tako savršenom planu, krenulo po zlu. Pretražio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.

    Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, čuo kako je ljubav konačna.

    Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi priručnici o lažnoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje lažnih osmeha i uputstva o njihovom korištenju.

    Na velikoj gozbi, priredenoj u čast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdraži moji, živeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na našoj naivnosti. No, želim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese sreću. Želim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne može nadomestiti. Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka čestica, takve ljubavi, koju poklonite bliženjemu, poput grudve je što se kotrlja niz breg...Postaje sve veća i veća i veća...Takva vam se vraća i ruši svaku nedaću pred sobom! Živela ljubav: moćna i beskonačna!».

    Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Pet Maj 15, 2009 10:38 am

    Citat :
    Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»
    Nazalost nisam DEDA EUm,mozda sam trebala ranije procitati ovu divnu bajku.
    Divna bajka u pravo vreme,za lep san.
    clap
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: LJUBAVNE PRICE I ISPOVESTI   Sub Jan 09, 2010 2:24 am

    Da li je ljubav jača?
    Halo, ti si ..Da, ja jesam koga trebate...Tebe trebam ...A ko me to treba...
    Treba te ljeto 2002 , onaj tvoj kamen na zidu marine, na kome si zaspao sam a budeci se tek oko deset uvece...možda nekad...

    Dan kao i mnogi drugi od onih ljetnih, julskih ili srpanjskih dana kako ih u tom kraju zovu, vruc...prevruc...
    Kamen u zidu koji malu marinu stiti od naleta visokih morskih talasa van turisticke sezone godinama je moj, skoro da je postao moj vlastiti...i kada god tu dodjem on me ceka. Gromada sa Biokova precizno uglavljena među bjelicastu sabracu okrenuta bas po mjeri, malo ukoso sa blagim padom prema Italiji.

    Kroz pukotinu koja je namjerno ostavljena spustao sam u onoj običnoj najlonskoj kesi osvjezavajuca pica kojima bi se naprtio već oko 10 ujutru dole pravo u more. To mi je bio frizider. Sa druge strane bilo je dovoljno mjesta za slaganje iscitanih svakojakih novina i casopisa, prava biblioteka. I ono najljepse...opruzen sa pogledom koji razara plavetnilo i neba i vode sve do Italije provodio sam svoj ljetno odmor sasvim sam van guzve i prica o visokim cijenama i lošim politicarima.
    Samo ponekad bi neka znatizeljna osoba naisla, malo zastala pored svetionika i ponovo odlazila tamo gdje je ljeto bilo gusce. Moj stari znanac i već dobar prijatelj Vili mi je jutros dok smo ispijali kavicu rekao da danas dodjem na moje omiljeno jelo musule pa onako na uho mi još dosapnuo...Bit će i prstaca ali moras doći sa one strane da rucamo u basti jer je zabranjen ulov i prodaja...
    Bilo je bas dobro, nešto zbog gladi, nešto zbog obicaja a ponajvise zbog ukusa.
    Bravo majstore, rekao sam mu dok sam ispijao casu hladnog bijelog vina...vracajuci se na svoje odrediste...onu gromadu sa Biokova...
    Sunce je još dobro zarilo ogoljeni okolni kamenjar i još golija tijela kroz koja sam prolazio do svog zemaljskog raja...iako su kazaljke na satu već bile vertikalno opruzene.
    Otvorena knjiga me sacekala tačno na stranici na kojoj sam je i ostavio...ni daska vjetra...Iscitavao sam po ko zna koji puta poslednje stranice Danilovog CASA ANATOMIJE ali nisam uspio doći do one poslednje recenice u kojoj veliki Danilo konstatuje da za pisanje nisu dovoljna samo „m” ...San obično naidje kada se najmanje nadamo...
    Kisa, ...oluja...sanjam da mi neko na grudi stavlja santu leda...i snijeg pocinje da pada...i sve to se lako podnese dok negdje u blizini ne udari grom...trgao sam se...dole na zemlji posvuda mrak...ne vidi se ništa tamo prema Italiji gdje se uvijek vidi il nešto il ništa...ali se vidi...vraski hladno...a nebo poput stabla narance okiceno zvijezdama...
    Uzivao sam u toj beskrajno ljepoti...razmišljajuci kako je lijepo biti u drustvu mora i zvijezda ... i taman kada pokusah da se okrenem na drugu stranu iznenada osjetih ruku na svom hladnom ramenu...Njezan dodir unese neku cudnu toplinu koja prođe cijelim tijelom...Budan si...prepoznah njen glas...
    Da, jesam...nije skidala ruku sa mog ramena...nagnula se i...njezno, sasvim njezno i polako me poljubila...Ne, rekao sam...nemoj...to nije dobro za nas...godinama se znamo i nasi se znaju...nemoj...znaš i sama...pa prijatelji smo.
    Znam, rekla je tiho...sve znam ali vise nisam mogla...Cekala sam da dodjes u nas restoran veceras ali te nije bilo...cekala sam, cekala...i odlucila da dodjem ovdje. Muž je tamo a i nije velika guzva. Znam gdje ti provodis ljeto...znam za ovaj kamen... Ja ga i zovem po tvom imenu...kada svi odu i kada mi koji ovdje živimo ostanemo sami... Dvije krupne suze su joj se skotrljale niz lice. Bila je cudno lijepa...Ustao sam, obukao majicu bez rukava...Stajali smo jedno ispred drugoga... Propela se na prste da bi me zagrlila...snažno me zagrlila i plakala...plakala...onako lijepoj i suze su joj pristajale.
    Ne, rekao sam ...možda nekada drugi puta... Poljubio sam je u obraz...mekan kao djeciji jastucic...to ne smijemo sada... Otici ću rece...a ti podji kasnije...i dodji, spremila sam za nas sve skoljke koje sam danas mogla naći...ima ih pet sest vrsta...dodji...i persun je svjez...i maslinovo, ono tvoje koje volis...djevicansko...i da znaš... ja ću dolaziti na ovaj kamen kada ti odes i kada svi odavde odu... i cekati to tvoje ...možda nekad...i nadam se da ću docekati pa koliko god da traje...

    Hej, cao...kako si...upitam iznenadjen
    Hajde dodji, nema turista ali ja stojim na tvom kamenu i samo još falis ti da nastavimo tvoje možda nekad...odatle te zovem...kada dolazis kod nas, pa posle krace pauze tiho dodade... i mene...
    Drugi vikend Januara...rekao sam tiho...
    I ova decembarska noć 005 polagano trosi i svoje i moje vrijeme dok me ona i more zapljuskuju julskom iliti srpanjskom noći 2002, i svim onim zvijezdama, maslinovim uljem, skoljkama...i samo jednim pitanjem, pitanjem koje se samo od sebe ponavlja do u nedogled...šta ...šta...sta da se radi…
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: LJUBAVNE PRICE I ISPOVESTI   Sub Jan 09, 2010 2:31 am

    SVE JE LAZ, SAMO PUSTA LAZ.

    DANAS, KAD POGLEDAM IZA SEBE SHVATAM DA NISTA NIJE VECNO, ISKRENO. . TO MOGU RECI IZ SOPSTVENOG ISKUSTVA. , JER SAM JA VOLELA ISKRENO I TO MI JE TEK SADA SHVATAM DONELO MNOGO SUZA I NEPROSPAVANIH NOCI. PREVISE SAM VEROVALA LJUDIMA, MISLECI DA MI SVI ZELE DOBRO. KAD BI SE RAZOCARALA U NEKOG OPET BIH NALAZILA KRIVNJU U SEBI, JEDNOSTAVNO BILA SAM CAK I PREVISE ISKRENA I NEISKVARENA. . , SVE DOK NISAM DOZIVELA I OSETILA PRAVU BOL. TA BOL ZA MENE JE BILA NESTO STO ME JE PROMENILO IZ KORENA I UCINILO POTPUNO DRUGOM OSOBOM, KOJA VISE NE MARI NIZASTA. . NEKAD SE PITAM STA SAM JA TO ZGRESILA, PA SAM TO DOZIVELA. . , ALI ODGOVORA NEMA TO ZNAM. SVE ONO LEPO O CEMU SAM SANJALA, ZA STA SAM ZIVELA, U STA SAM VEROVALA, DRUGI SU MI ODUZELI, NE MARECI ZA MOJ BOL, MOJE SUZE. NIKO NIJE PITAO KAKO MI JE, KAKO CU TO PODNETI, SVI SU OTISLI, OSTAVSI ME DA PATIM . JA KOJA SAM VEROVALA U LJUBAV, I BILA JOJ ODANA, OSTALA SAM SAMA, A SVE ZATO JER SAM I PREVISE VOLELA, DAVAJUCI SVE, A ZAUZVRAT NE DOBIJAJUCI NISTA, PA NI REC 'IZVINI'. SADA GLEDAM STVARI DRUGACIJE, POTPUNO SAM DRUGA OSOBA, KOJA JE ZABORAVILA I KOJA VISE I NE PAMTI STA JE TO SRECA, A SVE ZBOG LJUDI U KOJE SAM BEZGRANICNO VEROVALA I KOJI SU MI PREDSTAVLJALI SVE. , E BAS TE OSOBE DOVELE SU ME DO DNA. ODUZELI SU MI LJUBAV MOG ZIVOTA, A PREDAMNOM SE PRETVARALI I JA IM VEROVALA. PUNO SAM SE RAZOCARALA , DA SAM SAMIM TIM I IZGUBILA VERU U LJUBAV, U LJUDE. TO JE TESKO RECI, ALI TAKO JE. . KO VOLI ISKRENO A NESRECNO, KO VERUJE LJUDIMA A RAZOCARA SE, ZNA KAKO JE TO, I MOZE DA ME SHVATI. DANAS, SVI MARE ZA SEBE, I NE BIRAJU SREDSTVA DA DODJU DO NECEG STO ZELE. TESKO MI JE, JER SAM TO OSETILA, JA KOJA NIKAD NIKOME NISAM LOSE POZELELA A NI UCINILA. . NAKON SVEGA JEDNA MERLINOVA PESMA KAZE SVE ;

    SVE JE LAZ, SAMO PUSTA LAZ, SVE JE LAZ OSIM SMRTI. . .

    worth
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: LJUBAVNA PRICA-SECANJA   Ned Feb 28, 2010 9:43 am

    Ljubav na daljinu.

    Bilo je ljeto, sparno vece, dva svijeta, koja su se na samom pocetku cinili sasvim razlicita, su se upoznali. On se zvaoo Dejan, a ona Ivana. Taj susret je bio sudbonosan i svasta se poslije desilo sto nije trebalo. On je bio sa njenom najboljom prijateljicom Darijom, al se zaljubio u nju, i odma se predpostavljalo da od te veze nebi moglo biti nista, al ipak desilo puno stvari koje niko od njih nije ocekivao. Dejan je bio Bosanac, koji je bio na ljetovanju u Dubrovniku, a Ivana Hrvatica koja je rodjena u Dubrovniku i tamo je zivjela, i velika daljina je bila prepreka za tu vezu. Dejan se sa tog ljetovanja vratio i jos je bio sa Darijom, i bio je zaboravio na Ivanu. nakon 10-ak dana Darija je prekinula vezu koja je bila dobra al daljina je smetala Dariji. Dejanov zivot je tekao normalno sve dok nije dobio pruku od jedne djevojke. Ta djevojka je bila Ivana. U drugoj ga je poruci pitala da budu zajedno, zeljela je ispitati da li se ono vece desila sudbina ili je to bio lazan znak. Dejan je pristao, iako sa blagom sumnjom da ce veza uspjeti zbog daljine, jer je vec jedna zbog istog razloga prekinuta. Tako su to vece pocela nova polavlja u njihovim zivotima.
    Od te veceri stalno su si slali poruke, zvali jedno drugo, i u tome im je prosao 1 mjesec veze i oni sami nisu mogli vjerovati da ce to toliko potrajati, ali su shvatili da je to sudbina i isli su dalje. Dejana je napala bivsa cura i Ivanina prijateljica, Darija. Dejanu je Darija slala poruke “kako je mogao”, ”najbolja mi je frendica” itd. Ivana je posumnjala Dejanu da joj muti iza ledja sa Darijom, on ju je uvjeravao u suprotno, i stvarno joj je govorio istinu. Dolazio je u pitanje prekid, ali su nastavili dalje, ali ti dogadjaji su uvijek ostali kao mrlja u vezi, i Ivana je to stalno nabacivala Dejanu kad bi joj nesto prigovorio. Isli su dalje i tako dan za danom, mjesec za mjesecom, do negdje kraj drugog i pocetka treceg mjeseca, kad se opet javila Darija. Pocela je opet sa istom temom, Vezom Dejana i Ivane. Stalno je nesto prigovarala, i Dejan je u jednom trenutku poludio i rekao da je Darija ljubomorna, na sta mu je ona rekla da joj se vise nejavlja. To je uradio, ali je u sebi rekao “kad me opet vidi nece izdrzati da mi se ne izprica”. Dejan je sa Ivanom bio i dalje sve do cetvrtog mjeseca kada mu je Ivana rekla da joj se svidja drugi, i da prekida vezu, na sta je Dejan poludio ali je na kraju prihvatio i nastavio dalje. poslije petnaest dana mu je Ivana poslala poruku “gdje si prijatelju, sta radis, pa nikako da se javis prijateljici. saljem ti prijateljsku pusu, al bi mogla biti ona prava ako hoces?”Dejan je u tom trenutku vec bio upoznao drugu curu, ali je ipak dao malu nadu Ivani i rakao da bi mogla biti prava pusa. pitao ju je sta je bilo sa onim momkom?Ona mu je odgovorila da su samo “brijali” na sta je on burno odreagovao. Tako su se dopisivali 20-tak dana nakon cega je Dejan odlucio jos jednom krenuti u pustolovinu sa Ivanom. Za manje od mjesec dana trebali su se vidjeti u Dubrovniku. Dejan je isao na ljetovanje. Dan prije nego sto je Dejan trebao doci ni jedno ni drugo nisu mogli spavati, nisu vjerovali da ce se nakon toliko vidjeti. Bili su zajedno oko 8 mjeseci i to je bilo dugo vremena, on ju je volio svim srcem iako nije bio 100% siguran koliko ga ona voli. Ipak uvijek je mislio pozitivno i nadao se da ga voli bar pola kao on nju. Dosao je dan kada su se trebali naci on nije vjerovao sta se sve dogadja oko njega, nije mogao vjerovati nakon koliko ju je vremena vidio. Kada su se nasli zagrlio ju je tako jako i zeljeo je da tako ostanu sto duze ako je moguce vjecno. Razisli su se i rekli da ce se opet sutra vidjeti. Kada je isao kuci sreo je Dariju, gledao ju je ljutito, nisu se ni pozdravili. Tek sto je usao u kucu primio je poruku od Darije kako joj je zao zbog svega zao i da se bezveze ljutila na njega, bas kako je on predpostavio. On je prihvatio ispriku i oprostio joj je, i ona je poslala jos par poruka isprike, i on joj je sve oprostio. Sve je bilo dobro do sedam dana kasnije kad mu je Ivana poslala poruku da raskida, da ga voli al ipak raskida. On je trazio objasnjenje al ga nije odma dobio. Rekao joj je da se nadju navece da popricaju malo, da mu objasni zbog cega, ona je na to pristala. Kada su se nasli on ju je pitao zbog cega, a ona mu je rekla zbog svega. On je sa malim osmijehom na licu rekao postoji svasta, trebam konkretan odgovor. Ona mu je samo odgovorila volim te al mi se neda biti sa tobom. On taj odgovor nije prihvaio ali ipak je nastavio dalje, i tu je napraviokobnu gresku koja ga je mogla mnogo toga kostati. Poceo se nabacivati svojoj staroj ljubavi Dariji. Odma joj je rekao da je na Ivanu zaboravio i da je nevoli, iako su obadvoje znali da nije tako. Darija
    je bila tvrd orah cak i za Dejana, led koji nepuca tako lako. Sutradan kada se vracao sa plaze primio je poruke od Darije i Ivane, kako je dvolican gad, kako ga nezele vidjeti vise i da je on proslost za obadveOn se pravdao Dariji da nije nista lose htjeo i kad joj se nabacivao da je vec bio prekinuo sa Ivanom, ona mu nije puno vjerovala. On ju je uvjeravao da nema razloga da mu nevjeruje. Na Ivanine poruke se nije pokusavao pravdati, jer ga je dvaput povrijedila, ali negdje u njegovom srcu znao je da je jos voli, i pokusao je naci pravi razlog. Pravi odgovor zbog cega su prekinuli dobio je brzo. Odgovor koji je dobio promjenio je mnogo stvari. Taj odgovor je bio kako su je prijateljice nagovorile da prekine, na sta joj je on rekao da buduce slusa svoje srce kada je u pitanju ljubav. Posto Dejan nikad nije prestao da vjeruje da bi on i Ivana mogli da budu opet zajedno, tako joj je predlozio da se nadju kod nje. Ona je pristala i na tom susretu se rijesilo mnogo stvari. Kao prvo, pomirili su se, opet su zajedno od tog susreta, ali ga je ona zamolila da negovori Dariji da su zajedno. On je nju poslusao i napravio malu gresku. Par dana poslije se vracao u Bosnu, jos par puta su se vidjeli i Darija je vjerovala da su oni posvadjani. Kada je dosao u Bosnu Dejan se dopisivao sa Darijom i ona ga je bezveze pitala da li je u svadji sa Ivanom, on je odgovorio da nisu na sta se ona razocarala i nije vjerovala vise Dejanu. dejan i Ivana su bili zajedno jos 7 dana i Dejanu je bilo svega dosta zato sto su mu se svi mjesali u vezu, prekinuo je al odma poslije 10 min je naazvao Ivanu i zamolio je da im niko od njenih prijateljica ne mjesa u vezuTo je uradio zato sto je Darija rekla da Ivana zasluzuje boljeg od Dejana. Dejan i Ivana su nastavili dalje vole se i vjerovatno ce potrajati njihova veza. To je ljubav na daljinu koju svaka svadja i svaka greska i ljepa stvar ocvrsne



    afro
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka : 24241
    Godina : 62
    Lokacija : Beograd
    Datum upisa : 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Uto Mar 02, 2010 1:49 pm

    Za T i S

    Parkić

    Prolazila je žurno pokraj tog parka svakodnesno proteklih desetak godina, svaki put kada bi išla i vraćala se sa posla. Bio je to omanji parkić na mestu nekadašnje velike garaže srušene za vreme rata. Ruševine su rasčišćene ali gradski oci nikako nisu mogli da se dogovore šta bi tu trebalo da ponikne, pa je priroda vremenom travom i žbunjem ponovo zaposela to parče zemlje. Uskoro pojavili su se ljudi koji su tražili parkić u kome će njihova deca moći bezbrižno da se igraju a da ne brinu da li će podleteti pod kola ili loptama porazbijati nečije prozore.Komunalci su došli, počupali žbunje, posadili drveće i travu, napravili stazice, postavili ljuljaške i klackalice.
    Niko nikada nije posebno obraćao pažnju na taj parkić jer je uvek i svima bio usput, a retko kome je bio odredište.
    Tako ni ona nije primećivala tu malu oazicu u gotovo samom centru grada. Tako nije ni ona. Žurila je na posao. To joj je bila jedna od retkih važnih stvari u životu. Ne, nije bila jedna od onih modernih „poslovnih žena“ koje zapostavljaju porodicu zarad posla. Naime, niej imala porodicu. Bar ne više. Bila je ludo zaljubljena pre više godina. Volela ga je, ludo, ludo kako to mlada devojka samo i ume. Njena porodica bila je protiv, ali srce se pita. Bio je i on naočit, pametan, lep. Uzeli su se, gotovo tajno. Sreća je trajala dok je trajala. Vreme je prolazilo, ali nisu dobijali dete, On je psotajao sve nervozniji, izbivao je iz kuće, vraćao se kasno, sve češće posrćući od pića. Otišli su kod lekara. Ona niej mogla imati dece. On je to ćutke prihvatio, ali nastavio da se opija, po čitav dan ne dolazeći kući. Nije prošlo ni par godina od kada su se uzeli, a ona je jednog dana nakon žestoke svađe spakovala svoje stvari, i otišla.
    Priča kao i mnoge druge, nipočemu posebne. Običan parkić, običan grad, obična životna priča.

    I to jutro bilo je obično kada je prolazila pokraj parkića.
    Pažnju joj je privukla jedna neobična scena. Straija žena stajala je proed jednog dečačića, gotovo vičući na njega:
    - Opet si se dovukao ovamo? Rekla sam ti hiljadu puta da nesmeš da lutaš kuda ti hoćeš! Moraš da me slušaš! Jeli to jasno!?
    On je samo stojao pognute glave, ruku skrštenih na ledjima i klimao kao da sve razume.
    A bio je mali, svega 5-6 godina, verovatno pola od onoga što je žena vikala nije razumeo.
    Zastala je malo da vidi završetak scene.
    Ona žena malo grublje je uzela dečačića za ruku i povela ga preko parkića. Vodila ga je žustrim koracima dok je on trčkao onako mali i nizak za njom gotovo posrćući. Prešli su parkić i ulicu i došli di velike zgrade sive fasade, nestavši u njoj.
    Nastavila je malo žustrije ka poslu da nadoknadi izgubljeno vreme. Ostavila je u nekoj fijoci u glavi ovu scenu.
    Posao je dosadan kao i svaki u kišno prepodne. Došla je pauza. Sedela je u kancelariji i polako se sećala događaja iz parkića.
    Majušnog dečačića u trenerci, pognute glave i žene kako viče na njega. Uhvatila je sebe, da mašta o tome kako je ona na njenom mestu. Da li mu je to majka? Sigurno jeste. Posao je počeo da pristiže i ona je gotovo zaboravila taj mali incident.

    Prolazili su dani, prošlo je nekoliko nedelja.
    Tog dana prolazila je ponovo pored parkića Shvatila je da je proteklim danima stalno pogledom tražila po parkiću onog dečaka. Nesvesno naravno.
    Ovog jutra parkić je bio potpuno prazan, čak bez golubova ili nekog pijanca kome bi klupa i nebo bili krevet i pokrivač.
    Ali ovog puta tu je bio on. Ponovo. Stojao je ispod jedne jele, naslonjen na dju i pogledom pretraživao okolinu. Zastala je. Bilo je osam sati ujutro. Previše rano za tako malog dečaka da bude sam napolju. Htela je nešto da uradi, da mu priđe, ali trgla se u poslednjem trenutku. Ustuknula je. Okrenula se i nastavila sa hodom. Osvrnula se još jednom i učinilo joj se kao da je dečačić uhvatio njen pogled.
    Parkić i dečak u njemu uskoro su nestali.
    Sledeće jutro uhvatila je sebe kako se sprema samo da bi prošla kraj parkića Više nije žurila na posao već je žurila da vidi da li je onaj dečak ponovo u parkiću. Više nije razmišljala o poslu već joj je pažnja bila zaokupljena onim dečakom, samim pod jednom jelom u parkiću u rano jutro.
    Ni sa kim na poslu nije podelila to iskustvo i svoja razmišljanja.
    To je bila tajna za sve.

    Niej prošlo ni nekoliko dana i dečak je ponovo bio u parkiću.
    Ona kao da je to čekala. Kao da se tome nadala. Kročila je u parkić, po prvi put izmenivši svoju maršrutu posle meseci i godina. Polagano je prilazila dečačiću. Bojala se, ko da će on pobeći poput male divlje zverčice ili poput oni parkovskih veverica.
    - Zdravo. Ja sam Ana, rekla je čučnuvši kraj dečačića da bi im oči bile na istoj visini.
    On nije menjao izraz lica. Bio je nekako tužno-odsutan:
    - Zdravo, rekao je tiho, gotovo nečujno. Sigurno se plašio nepoznate žene.
    - A šta ti radiš sam ovako rano u praku?
    - Čekam
    - Šta čekaš?
    - Nešto
    U sebi se nasmejala. Tipični dečji odgovori. Želela je da promeni temu.
    - Gde stanuješ?
    - Tamo- pokaza dečak onu sivkastu zgradu sa druge strane parkića.
    - Hoćeš da te odvedem tamo?
    On malo slegnu ramenima, otćuta par trenutaka i reča:
    - U redu.
    Tren pre no što je ona zakoračila prema zgradi, dečačić joj pruži ruku. Niej to očekivala. U stvari i ne seća se da je i kad država malo dete za ruku. To je bio neočekivan i nekako čaroban dogadjaj. Prihvatila je njegovu rukicu. Zaustila je nešto da kaže, ali se predomislila, i laganim koracima povela dečaka ka zgradi.
    - Ja sam Ivan, rekao je
    - Baš lepo ime.
    - Nije.
    - Žašto?
    - Tako….
    Kako su koračali ona je kradomica gledala dečaka. Bio je smiren, ali nekako odsutan. Suviše tužan za svoje godine. Kako su prišli zgradi pojavila se na njenim elikim vratima ona žena koja je vikala na njega kada ga je prvi put zapazial u parku.
    Ana se zapitala kako će reagovati.
    Zastala je pred prelazak ulice, pogledavši zgradu. Začudaila se. Bila je to državna zgrada. Na njenom govratku pisalo je da je to državna ustanova za decu bez roditelja.
    Prišli su stepeništu na ulazu. Ana se osmehnula službeno, gotovo prestrašeno pred onom ženom. Začudo ta žena nije imala onako strog pogled kao prošli put. Uzvratila je osmehom i uhvatila Ivana za ruku:
    - Opet ti…. Ivane samo mi problema praviš. …
    Dečačić se po prvi put osmehnuo, onako detinej nevino, i samo slegao ramenima. Okrenuo se ka ani i rekao joj:
    - Hvala.
    Potom je potrčao uz stepenice i nestao u zgradi. Žena, očigledno vaspitačica otpratila ga je pogledom zajedno sa Anom. Okrenula joj se i kao da želi da sve opravda rekla joj:
    - Primetila sam Vas da prolazite pokraj parka i posmatrate Ivana kada nam pobegne i otrči tamo.
    - Da, znate prolazim na posao svakog jutra i… niej stigla da dovrši kada je vaspitačica prekinu:
    - On je fin dečačić znate, ne pravi problema, samo što odluta u taj parkić i…
    - Što je to tako loše?
    - Niej loše samo po sebi- nastavi vaspitačica- ali to niej dobro po njega… neke stvari jednostavno treba pustiti … a on ne može….
    - Koje stvari?
    Vaspitačica malo poćuta pa reče Ani, više se ispovedajući:
    - Tamo ga je majka ostavila. Bilo je to pre godinu i kusur dana. Jendostavno ga je dovela do prakića pred sirotištem i tamo ga ostavila. Rekla mu je da ide u kupovinu i da je on sačeka i da ne luta ako ona ne dodje baš brzo jer je jutro i mora da sačeka da se otvore radnje.
    - Napustila ga je? Tek tako?
    - Da. Ostavila u parkiću Od tada stalno gleda u parkić kroz prozor ili otrči da je čeka tamo. Mislim da i on zan da se ona više nikada neće vratiti. Ali čeka. Valjda nekako gaju u sebi nadu… ili je to jedino što ga vezuej za neku majčinsku ljubav i toplinu, ta nada da će se majka vratiti po njega.
    Ani se oči napuniše suza. Niej ovo očekivala. Moćda je u sebi duboko želela da se približi tom dečačići, da se upozna sa ženom za koju je mislila da je njegova majka, a ispostavilo se da je vaspitačica u domu za decu bez roditelja. Da se možda i sprijatelji sa njom i…… ali sve, sve ali ovo niej očekivala….
    Pozdarvila se sa ženom, šmrcnuvši pred plač. Izgovorila se prohladnim vremenom. Otišla je na posao.

    Nije ništa uradila ceo dan. Samo je sedela i odsutno gledala kroz prozor pitavši se da li Ivan sada isto tako odsutno gleda kroz prozor. On je traćio pogledom majku koju više nije imao a ona je pogledom tražila sina kojeg niej imala.
    Dva siročeta na svetu.
    Prošlo je dva dana od fatalnog susreta u rkiću i ona niej mogla da se smiri. Uzela je godišnji odmor. Počela je da razmišlja po celi dan o dečaku. Na kraju u njoj se iskristalisala misao:
    - Želi da ga usvoji.
    Ali kako? Da li je to normalno, da li ona može da mu bude majka? Može, valjda… nije to tako strašno. Situirana je ima stan, posao… ali kako sa malim detetom, šta ako mu s epojavi prava majka… da li će on nju, njemu nepoznatu ženu moći da zavoli kao pravu majku?
    Pitanja su se množila a ni jedno niej imalo odgovora i sve je to doprinosilo sve većem haosu u njenoj glavi.

    Sela je za sto. Uzela je telefon i pozvala svoju prijateljicu advokaticu.
    Razgovor je bio dugačak, od odgovaranjam do negodovanja, pa ponovo do prijateljičinog odgovaranja Ane od nejnog nauma.
    Ali avaj, uzalud.
    Dala je prijateljici za zadatak da pokrene postupak usvojenja. Prijateljica ju je ubedjivalad a to ne ide tek tako,d a je to dugotrajan proces,
    - Pa niej to robna kuća da udješ i odabereš dete!
    Ali Ana nije slušala. U stavri ona niej želela NEKO dete, niej želela da u opšte USVAJA decu. Oan je samo želela malog Ivana i tačka.
    Sve se u njoj probudilo. I proleće i tuga i materinska ljubav.
    Otišla je do radnje, nakupovala slatkiša i igračaka. Spakovala je sve u jednu kutiju i poštom poslala na adresu sirotišta.
    „Za Ivana“ – „Od tete iz parka“

    Nakon par nedelja počeo je postupak. Ubrzan raznim vezama i vezicama, skupim pićima, još skupljim narukvicama i ogrlicama za razne službenice koje ostalom svetu ne bi dozvolile ni da priđe deci za usvajanje- sve u ime dobra te dece.
    Prošlo je dva meseca od kada je poslednji put videla Ivana. Psolala mu je nekoliko paketa. Saznala je da ih je dobio. Žena iz Sirotišta i Socijalnog je rekla da ne može da se vidi sa dečakom do završetka postupka…“Nije etički“- rekla je.
    Mali Ivan postao je centar Aninog života i pre nego što je sud na savet centra za socijalni rad dodelio Ani dete. Sudskom odlukom postaal je ono što Božjom nije mogla. Majka.
    Došla je taksijem.
    A sobom je pionela razne pokone za decu iz sirotišta i za malog Ivana.
    On je sedeo u kancelariji Direktora.
    Začudila se kada je on ustao sa stolice i zagrlio je. Niej ju zaboravio. Bila je malo zatečena tim izlivom nežnosti. Jednostavno, nikada pe ga nije doživela.

    Dani, nedelje, meseci su prolazili. Ivan i Ana su se veom alepo slagali. Bio je dobar dečko, Niej pravio problema, uskoro je dobio drugove, pošao u zabavište. Ana je upoznala majke ostale dece, po prvi put s eupoznala sa materinstvom, prvi put paničila zbog visoke temperature, probdela prve noći zbog kašlja, prebolela sa njim male boginje, proplakala operaciju krajnika….

    Vreme je prolazilo, došlo vreme za povi razred, zajedničku sliku na kojoj su ona i Ivan sa svojom đačkom torbom na prvi dan škole. Torba veća od njega, on onako sićušan.
    Prva tuča u školi, prva petica i prva slaba, prvo „neću da idem danas u školu“ i prvo „ima da ideš k’o bela lala!“
    Rastanak sa učiteljem, upoznavanje sa nastavnicima, prvo „Mrze me nastavnici“, prve pohvale na takmičenjima, prva iščašenja ruke na fizičkom- prva mala matura!
    Užas pred upis u srednju. Rasprava „Hoću da budem automehaničar!“ i prvi ultimatum „Ićećeš u gimnaziju ili ćeš da kopaš kanale!“,
    Prva veliak ljubav, prvo tešenje „naćićeš jednom svoju pravu ljubav“, prvi kec iz Lanskog (da, izabrao je gimnaziju)

    Ana se niej ni okrenula a Ivan je bio već mladić. Zreo čovek. Došlo je vrme velike mature. Bio je veseo i razmišljao sa kojom devojkom da ode na matursko veče. Opsedale su ga. Izrastao je u lepog i vedrog mladića za kojeg su se devojke otimale. Bio je vredan učenik, dobar sin.
    Došlo je vreme za vojsku.
    Po prvi put beće daleko od njega. Bila je tužna, ali i i ponosna. Sve se završilo. Detinjstvo, škola….

    Samo nikako iz sebe nije izbacio neku crtu sete kada bi došlo hladno proleće i tmurna jutra.
    Nekako pred sam odlazak na odluženej vojnog roka, Ana je primatila da Ivan malo malo pa se iskrade iz svoje sobe u rano jutro i nestane na sat- dva.
    Kao svaka moderna majka u ovo mračno moderno doma, zabrinual se da se niej odao kojem poroku pa i onom najgorem.
    Nakon desetak iskradanja, odlučila je da ga prati.

    Išao je gradom peške, nekih pola sata. Ana je išla za njim porateći ga u stopu.
    Zastala je iza jedne kapije kada je videla da Ivan prilazi parkiću ispred sirotišta.
    Ivan je zakoračio u parkić i prišao jednoj klupi sevši na nju. Stajala je nemo i posmatrala ga. Bila je beskrajno tužna.
    - Još uvek je se seća- pomislila je- još uvek pati za pravom majkom.
    Bila je poražena. Sva ova ljubav koju mu j epoklonila ovih godina i godina, bila je bačena. Niej uspela da zameni njegovu majku. Niej ni čudo, nije ga oan rodila, ne može on nju voletti kao pravu majku. A patio je sve ov egodine bez prave majke… ona mu je bila samo zamena… Zaplakala je.
    Pogledala je ponovo ka Ivanu koji je sefdeo na klupi u parku prekoputa. Podigao je ruku.
    Učinilo joj se… nije, ponovo je podigao ruku i ustao pogledavši u njenom pravcu.
    Sad je tek primetila da je u svojoj rasejanosti stajala na trotoaru, izašavši iz svog „skrovišta“ odakle ga je kardomice posmatrala.
    Sada je ivan stojao i vidljivo, gotovo razdragano joj mahao, i on začudjen time što je vidi. Mahao je rukom i pozivao da predje ulicu.
    Bila je posramljena.
    Špijunira vlastito dete… hm… „vlastito“…..
    Prešla je ulicu na brzinu obrisavši suze.
    Ivan je imao osmeh na licu, malo začudjen, ali osmeh.
    - Mama šta ćeš ti ovde!?
    - („mama“…)
    - Eto… ustala sma ujutro i rekoh da vidim…
    - Heheh, pa ti si me pratila do ovde?
    - Nisam, ja…
    - Zašto mama?
    - Znaš……
    Ćutala je gledavši u zemlju. On se i dalje smešio, sada već pomalo izaštitnički. Zagrlio ju je.
    - Mama… ti plačeš….
    - Plačem malo…. eto…
    - Zašto mama?
    Pogledala ga je plačnim očima i upitala:
    - Šta ćeš ti ovde sine? Šta tražiš ovde… KOGA tražiš ovde?
    - Pa zar ne znaš mama? Nasmejao se
    - Šta sine rekla je plačući
    - Pa ti si mene ovde pronašla!

    Bilo je to prolećno jutro u jednom običnom gradu. U malom neuglednom parkiću kar kojeg su ljudi žurno odlazili i vraćali sa sa posla, u parkiću koji nikako nije bio poseban i koji nikada i ne bi bio poseban da nije dvoje koji su se u njemu pronašli.

    Sale
    Nazad na vrh Ići dole
    Sponsored content




    PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI   Danas u 2:33 am

    Nazad na vrh Ići dole
     
    LJUBAVNE PRIČE I ISPOVJESTI
    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 1 od 1
     Similar topics
    -
    » Ljubavne priče
    » Jelenine bajke i priče
    » Robert Graves
    » Ljubavne pesme
    » Ljubavne bajalice

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    WWW.DUBOREZ.NET :: ljubav-
    Skoči na: