*****Zelimo Vam prijatne trenutke na DUBOREZ Forumu*******
 
PrijemRegistruj sePristupi
SPECIJALIZOVANE IZLOZBE PASA
4.Spec izlozba MASTIFA,BULMASTIFA,E.BULDOGA i NEMACKIH DOGA
free forum
Similar topics
RADIO STANICE
klikom na baner slusajte "ROADSTAR-RADIO" na 128kbps
free forum
Trenutna temperatura
Forum
  • slikarstvo
  • vajarstvo
  • mozaik
  • primenjena umetnost
  • fotografija
  • književnost
  • film
  • muzika
  • arhitektura
  • pozorište
  • strip
  • duhovnost i religija
  • psihologija
  • ljubav
  • lepota i zdravlje
  • zabava
  • pričaonica
  • spomenar
  • hobi i kućni ljubimci
  • razno
  • važna obaveštenja
  • predlozi i sugestije
  • Liberty
    KLIKOM NA BANERE POSETITE PREDLOZENE SAJTOVE
    title="duborez.net"
    " Nikada ne sumnjaj da mala grupa misaonih i posvećenih ljudi može promeniti svet. Zaista, tako je jedino oduvek i bilo. " KADA NE BUDE DOVOLJNO PRIRODE, VEĆINA LJUDI ĆE SHVATITI DA NOVAC NIJE ZA JELO! Ne dozvoli da neki pogrešni ljudi udju u Tvoj život, pomute bistrinu tvojih očiju, nateraju da voliš ono što oni vole i da zaboraviš ono što oni nemaju. !
    Traži
     
     

    Rezultati od :
     
    Rechercher Napredna potraga

    Share | 
     

     Zivot je bajka

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    AutorPoruka
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 10:47 am

    ЛИСТОВА УЧЕНИЦА, ЗМАЈЕВА МУЗА

    „У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара... Учитељ Лист изјавио је да је сматра првом пијанисткињом данашњега века”, писао је Бранко Мушицки 1872. године о нашој пијанисткињи виртуозу

    Јесте ли икад чули за Јованку Стојковић?
    Данас је то име – изван музичких кругова – ретко коме познато. Већина овдашњих поклоника музике није ни чула за њу. А она је била славна европска пијанисткиња у своје време, у другој половини 19. века. Осим што је била позната клавиристкиња коју је као жену музичара пратио неуобичајени епитет врхунског виртуоза, Јованка се бавила и камерном музиком, соло певањем, компоновала је музику, подучавала... Слободно се може рећи да је права неправда што је за већину ипак остала заборављена. Ово је прилика да се сетимо ове изузетне личности.
    О великим Јованкиним успесима остали су писани трагови, белешке у штампи и музичке критике. С друге стране, готово да нема података о њеном приватном животу и животу у иностранству.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 10:48 am

    Племићева кћи

    Наш познати писац и истраживач Стеван Бугарски утврдио је да је Јованка, односно Ирен Јоана Лудовика Стојковић заправо била ванбрачна кћерка православца, племића Петра Стојковића и римокатолкиње Јоане Бухлер, трговачке кћерке. Као плод љубави племића Стојковића и госпође Бухлер, рођена је 5. марта 1852. године у Темишвару. Податке о датуму рођења и именима родитеља Стеван Бугарски нашао је стрпљиво листајући матице римокатоличких цркава у Тамишкој жупанијској управи Националног архива у Темишвару. О Јованки Стојковић постоји и истраживање Стане Ђурић-Клајн под називом „Јованка Стојковић – заборављени српски музичари”, из 1956. године.
    Било како било, извесно је да је до двадесете године Јованка живела у Прагу и Бечу. Очито је да су њену музичку обдареност рано уочили: клавир је учила код Александра Драјшока, угледног чешког пијанисте, а потом код самог Франца Листа. Јасно је – ући у Листову класу могли су само најдаровитији. Уосталом, Лист је био познат по искреном, оштром и беспоговорном ставу према ученицима. У то доба, после Шопенове смрти (1849. године), Франц Лист важио је за највећег живог пијанисту.
    У студији „Српска пијанисткиња Јованка Стојковић” наш угледни музиколог Александар Васић напомиње да се двадесетогодишња високо школована уметница „појавила на српском музичком небу попут метеора у пролеће 1872. године”. Најстарији познати запис о њој потиче из пера Бранка Мушицког, књижевника и преводиоца. У новосадском „Позоришту” он је, између осталог, готово пророчки написао:
    „У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара... Учитељ Лист изјавио је да је сматра првом пијанисткињом данашњега века! Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако уживање у њеној вештини за српство буде забрањени плод.”
    У пролеће и лето 1872. године, Јованка је као вихор протутњала кроз музичке сале Београда, Земуна, Новог Сада, Панчева, Вршца, Суботице, Сомбора, Бечкерека... Затим је наступила и у Ријеци и Загребу. Можемо само да наслутимо шта је њено свирање значило тадашњим слушаоцима. Били су задивљени. Јер, пре тога ништа ни слично њеном музичком умећу нису имали прилике да чују. О репертоару дела до тада непознатих овдашњем слушаоцу, да и не говоримо.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 10:49 am

    Свако би јој завидео...
    Јован Јовановић Змај

    Према мишљењу Александра Васића, у Новом Саду је Јованкин успех ипак био највећи. Постала је нека врста новосадске јунакиње. Дочекана је с одушевљењем, испраћена овацијама. У листу „Застава”, 10. маја 1872. године, песник Јован Јовановић Змај, иначе музички поклоник и посвећеник, објавио је приказ низа концерата Јованке Стојковић. По мишљењу неких историчара музике и књижевности, између виртуозне пијанисткиње и великог песника било је више од уметничког разумевања.
    „Ми нисмо љубитељи велике бравуре у музици, а још мање љубимо химну, па ма чија она била, али то нас не уздржава признати, да је ту бравуру на клавиру извршила гђица Стојковићева тако, да би јој многи бравуриста могао завидети”, написао је Змај поводом Јованкиног извођења енглеске химне „God Save the Queen” (у обради Александра Драјшока).
    После поменуте успешне турнеје, отпутовала је у Милано. Бити „само” пијаниста виртуоз, то за њу по свој прилици није било довољно. Две наредне године посветила је изучавању певања. А онда, као да је у земљу пропала. Бар што се тиче овдашње штампе. Нико је није ни поменуо, највероватније због чињенице што је живела ван граница Србије...
    Тек седам година доцније (1879) листови почињу поново да пишу о овој изузетној уметници: тада је одлучила да се настани у српској престоници. У Београду је потом наступала као пијаниста, соло певачица, али и композитор. Где је све Јованка у то време свирала у Београду? У Народном позоришту, пре свега, али и у Градској касини и Великој пивари. Упамћена је и као добротворка. Свирала је и певала без надокнаде у корист многих установа којима је помоћ била потребна.
    По сачуваним чланцима који описују њена наступања, извесно је да је Јованка Стојковић неговала култ виртуозности. На њеном репертоару била су таква дела да је, тумачећи их, морала да покаже праве пијанистичке акробације. Захваљујући њој, српски поклоници музике први пут су имали прилике да чују најзначајније сонате Лудвига ван Бетовена као и клавирска дела Роберта Шумана и Фредерика Шопена... Као певачица, ипак мање успешна, тумачила је арије из Хендлових и Глукових опера. Занимљиво је да никада није занемаривала музику коју је сматрала домаћом – композиције Корнелија Станковића, Даворина Јенка и Јосифа Шлезингера.
    Славни Франц Лист говорио је да је Јованка најбољи пијаниста 19. века

    Јованку су красили невероватна брзина прстију, изузетна спретност леве руке, као и добро памћење. Наиме, готово све композиције свирала је напамет. То у њено време није био обичај нити обавеза на концертима. Последњи концерт у Србији одржала је 15. априла 1881. године. Том приликом извела је две своје композиције. После тога отишла је у иностранство.
    По свој прилици, с успехом је наставила музичку каријеру у свету, али ми о томе немамо готово никаквих података. Поједини извори помињу њене концерте у Пешти, Грацу, Бечу, Трсту, Лондону, Паризу, у Данској и Русији...
    А онда су 1892. године у новосадском „Стражилову” и сомборском „Бачванину” објављени некролози: Јованка Стојковић умрла је у Паризу где је провела две последње године свог кратког и уметности посвећеног живота. Ниједна њена композиција, нажалост, није сачувана. Композитор Дејан Деспић (1930) компоновао је 1987. године „Почасницу Јованки Стојковић”, музичку посвету првој великој српској пијанисткињи.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:02 am

    РАЈСКА МУЗИКА ВЕНЕЦИЈАНСКИХ СИРОТИЦА

    Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно... Музика допире с галерија заштићених оградом од кованог гвожђа, а изводе је искључиво девојке. Најстарија има двадесет година. Нисам у стању да замислим ништа што би могло бити дражесније и дирљивије од ове музике. Оно што ме је највише потресло, биле су управо девојке уклетих судбина које су, упркос тој тужној чињеници, омогућиле тоновима да из њих потеку у сусрет анђелима... Анђела су, уосталом, и саме достојне. Од када сам их чуо, само сам о њима говорио...
    ’Ако вас баш толико занимају’, рекао ми је господин Блонд, ’уколико желите да их видите, могу то да вам омогућим. Ја сам један од управника Болнице милости, па вас позивам на ужину с њима.’ Док сам ишао ка просторијама у којима су биле те скривене лепотице, осетио сам да горим љубавном грозницом какву никада пре тога нисам искусио. Господин Блонд упознао ме је са сваком од тих чувених свирачица и певачица. Њихова имена и музичко умеће били су ми иначе добро знани. ’Дођи, Софија’ – била је ужасна. ’Приђи, Катина’ - била је слепа. ’Дођи, Бетина’ - богиње су јој изобличиле лице... Тек понека није имала неку већу физичку ману. Две или три изгледале су – подношљиво. Почеле су да певају. Био сам скрхан. За време ужине, док смо се шалили с њима, постале су раздрагане. Ружноћа не искључује шарм и ја сам то овом приликом могао да закључим. Напослетку, мој поглед на њих променио је и мој поглед на свет уопште. Готово да сам се заљубио у те ружне девојке.”
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:03 am

    Црне гондоле за девојчице из Милости

    Ово је део из „Исповести” Жан-Жака Русоа (1712–1778), чувеног филозофа, али и страсног поклоника музике. Музике јединствене школе која је била на гласу током седамнаестог и осамнаестог века у читавој Европи, венецијанског прихватилишта Оспедале делла Пиетá. У време кад је Русо, попут многих угледних личности и племића, посећивао ову школу-сиротиште, учитељ виолине, диригент и композитор (маестро деи цонцерти) у прихватилишту био је дон Антонио Вивалди, Црвени свештеник, како је славног композитора назвао писац Карло Голдони.
    Оспедале делла пиетá била је једна од четири добротворне установе (конзерваторијума, прихватилишта или болнице) Венецијанске републике које су основане у 14, а биле на врхунцу у 17. и 18. веку. Ту су била још и прихватилишта за осиромашене људе, болесне од неизлечивих болести и сиротиште. Болница милосрђа или милости, како бисмо могли назвати ову школу, отворена је 1346. године у Венецији да би у њој била одгајана и музички образована напуштена новорођенчад, деца коју родитељи нису желели или нису били у могућности да одгајају. Била су то ванбрачна деца, скривени наследници угледних дама, али и проститутки. Нека деца рођена су с физичким недостатком, па су само због тога остављана испред манастира. Управо у ту сврху на прочељу здања Болнице милости налазио се посебан отвор у зиду где су, углавном током ноћи, људи кришом остављали бебе. Готово сви су у завежљају имали неки знак распознавања за будућност: пререзани дукат, поцепани цртеж, извезену марамицу, медаљон, прстен, нешто што би могло касније да послужи као доказ чији су... Онда кад родитељ буде у могућности да дође и поведе са собом своје дете.
    Деца су најпре, до шесте године, боравила у такозваној малој болници (Оспедалетто). Дечаци би касније одлазили да изуче неки занат, док је девојчицама била намењена Болница милости. Учитељи музике пажљиво су испитивали њихов слух. Оне које нису биле музички обдарене, постајале су везиље или су помагале у кухињи. Остале су цео живот посвећивале само једној вештини: музици. Осим свакодневног напорног вежбања, основна правила понашања која су девојке из Болнице милости морале да следе била су посвећеност (вери и музици), скромност, кротко држање, ћутљивост, беспоговорна послушност... За разлику од дечака који су напуштали сиротиште чим би се замомчили, девојке из Болнице милости могле су ту да остану и до краја живота, уколико их неко не би испросио.
    Занимљиво је да манастир, цркву и конак, током година боравка, никада нису напуштале. Понекад би их гондолом одвели до куће каквог члана управног одбора – свакако богате и угледне венецијанске личности – где би накратко одржале концерт. Црне гондоле с „девојчицама из Милости”, како су их звали, клизнуле би до Риве дељи Скјавони, назад у дом. Дакле, никуд нису путовале, а њихова слава се ипак ширила Европом. Цењени гости из далеких крајева долазили су у Венецију баш да би чули како свирају ове девојчице.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:03 am

    Скривене иза ограде

    Велики део својих најпознатијих концерата дон Антонио написао је управо за девојке из Болнице милости. Те композиције веома су захтевне и није их лако свирати, што сведочи о великом умећу венецијанских сиротица које су често свирале по неколико инструмената. Данас, кад слушамо Вивалдијеве концерте, не размишљамо о томе да су та дела написана за девојчице.
    Вео тајне као да је обавијао и њих и њиховог учитеља. О чувеним виолинисткињама, виолисткињама, лаутисткињама, челисткињама, флаутисткињама и певачицама препричавале су се легенде. Треба, међутим, имати у виду да су оне наступале безмало скривене. Свирале су на галерији иза зида на коме је била подигнута густа ограда од кованог гвожђа. Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само прелепе девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно. Понека од чланица „Кћери хора” заиста би била млада и лепа, али су већином биле ружне. Неке су и остариле свирајући у оркестру који су чиниле „Кћери хора” (Ле фиглие дел цхоро). Успевајући да виде само обрисе њихових тела у истоветним, скромним хаљинама, многи младићи из најугледнијих млетачких породица смртно би се заљубили. Добијали би посебно допуштење да их упознају и запросе, уколико им се допадну...
    Опчињеност девојачким музичким умећем била је тако јака да заљубљене будуће младожење нису доживљавале разочарање кад би се пред њима нашла девојка с неким видљивим физичким недостатком. Били су то само докази о великој моћи музике, величанствене музике Антонија Вивалдија и савршених тумача, какве су биле штићенице Болнице милости.

    Дон Антонијева миљеница

    Међу свим тим изузетним тумачима музике издвајала се једна девојка. Као што може да се претпостави, била је миљеница професора, дон Антонија Вивалдија. И она је остављена као беба испред манастира. Дали су јој име Ана-Марија. Славу је стекла као Ана-Марија дел Виолин или Ана-Марија од Виолине. Осим виолине, свирала је чембало, виолончело, виолу д’аморе, лауту, теорбу, обоу и мандолину. О утиску који је као виртуоз и прелепа жена оставила на многобројне слушаоце, посетиоце концерата у Венецији, остале су многобројне забелешке. Антонио Вивалди посветио јој је бар двадесет осам виолинских концерата, као и концерт за две мандолине који је свирала са својом пријатељицом из сиротишта Маријаном дел Контралто...
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:04 am

    Нажалост, не постоји ниједна сачувана слика прелепе виолинисткиње Ана-Марије дел Виолин. Извесно је да је рођена у Венецији 1696. године. Кад је ступила у Болницу милости, од првог дана била је ученица дон Антонија. Он је, по свој прилици, одмах уочио њену велику обдареност.
    Као што може да се претпостави, по сиротицу Ана-Марију нико никада није дошао, тако да се не зна ко су били њени родитељи. Умрла је у Болници милости као најславнија виолинисткиња свог времена.
    Да је био свестан да је Ана-Марија прави изузетак међу изузетним девојчицама, јасно се види из једног документа који сведочи о томе да јој је лично Вивалди купио виолину коју је платио чак двадесет дуката, што је била трећина његове годишње плате. Ана-Маријина слава достигла је врхунац двадесетих и тридесетих година 18. века: најистакнутији европски племићи из различитих земаља долазили су у Венецију да би чули и упознали прелепу Ана-Марију дел Виолин. Многи су је и просили... Узалуд. Она је остала верна својој јединој љубави – музици. У музеју Болнице милости остала је до данашњих дана сачувана песма коју је непознати обожавалац посветио Ана-Марији дел Виолин:
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:04 am

    Испред свих, попут вође
    стоји мудра Ана-Марија, отелотворење богиње -
    лепота сама. (...)
    Виолину свира тако страсно,
    ко је чује, у рају се одмах створи
    ако је истина да анђели тамо
    свирају тако љупко. (...)
    Заиста на свету њој нема равне,
    ни међу мушкарцима, нити женама. (...)
    Ни речи више прозборити нећу,
    јер помислићете да се у њу заљубих!
    По прилици свој, ви сте у праву!
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Dec 22, 2009 11:05 am

    Живот у роману

    Године су пролазиле. Ана-Марија дел Виолин напунила је педесету. Повукла се иза сцене. Више није наступала на концертима. Узалуд су погледом тражили њене обрисе на галерији, иза решетака... Постала је маестра дел цхоро, односно диригенткиња хора и оркестра, и маестра дел виолин, професор виолине. До краја дугог живота радила је с новим ученицама, штићеницама Болнице милости. Никада никуд није путовала. Послушно је следила правила манастирског живота. Доживела је тужну вест да је умро њен вољени учитељ дон Антонио који јој је посветио толика дела. Умрла је 1782. године у осамдесет шестој години. Била је то готово незамислива старост за то време. Старост жене која је доживела унутрашњи склад. Њеним нестанком као да је спласло одушевљење за музику у Болници милости. Ученице нису биле тако веште као раније и слава школе почела је полако да тамни.
    Највећу италијанску награду за књижевност „Стрега” ове године добио је венецијански приповедач Тицијано Скарпа (1963) за роман „Стабат Матер”. Роман управо говори о (измишљеној) виолинисткињи, сирочету из поменутог прихватилишта и ученици Антонија Вивалдија. Славни композитор-свештеник један је од главних јунака романа. Као сведочанство о тајанственом животу обдарене виолинисткиње, писац се послужио истинским документом, поцепаним цртежом руже ветрова који је баш у време кад је Вивалди био професор у сиротишту, уз своју девојчицу, оставио неко од родитеља. И никада се није вратио с другим делом цртежа.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Sub Jan 02, 2010 3:24 am

    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Sub Jan 02, 2010 3:28 am

    Nazad na vrh Ići dole
    feels



    Broj poruka : 382
    Datum upisa : 19.01.2010

    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Uto Jan 26, 2010 12:23 pm

    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Zivot je bajka   Pon Feb 22, 2010 9:37 am

    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka : 24241
    Godina : 62
    Lokacija : Beograd
    Datum upisa : 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Pon Feb 22, 2010 7:19 pm



    zaljubljeni santa
    Nazad na vrh Ići dole
    Sponsored content




    PočaljiNaslov: Re: Zivot je bajka   Danas u 4:52 pm

    Nazad na vrh Ići dole
     
    Zivot je bajka
    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 1 od 1
     Similar topics
    -
    » Zivot u virtuelnom svetu, Vasa zapazanja?
    » Bajka o....
    » zivot posle zivota
    » Nadam se da postoji zivot posle smrti
    » STARI ZAVJET

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    WWW.DUBOREZ.NET :: zabava-
    Skoči na: