*****Zelimo Vam prijatne trenutke na DUBOREZ Forumu*******
 
PrijemRegistruj sePristupi
SPECIJALIZOVANE IZLOZBE PASA
4.Spec izlozba MASTIFA,BULMASTIFA,E.BULDOGA i NEMACKIH DOGA
free forum
Similar topics
RADIO STANICE
klikom na baner slusajte "ROADSTAR-RADIO" na 128kbps
free forum
Trenutna temperatura
Forum
  • slikarstvo
  • vajarstvo
  • mozaik
  • primenjena umetnost
  • fotografija
  • književnost
  • film
  • muzika
  • arhitektura
  • pozorište
  • strip
  • duhovnost i religija
  • psihologija
  • ljubav
  • lepota i zdravlje
  • zabava
  • pričaonica
  • spomenar
  • hobi i kućni ljubimci
  • razno
  • važna obaveštenja
  • predlozi i sugestije
  • Liberty
    KLIKOM NA BANERE POSETITE PREDLOZENE SAJTOVE
    title="duborez.net"
    " Nikada ne sumnjaj da mala grupa misaonih i posvećenih ljudi može promeniti svet. Zaista, tako je jedino oduvek i bilo. " KADA NE BUDE DOVOLJNO PRIRODE, VEĆINA LJUDI ĆE SHVATITI DA NOVAC NIJE ZA JELO! Ne dozvoli da neki pogrešni ljudi udju u Tvoj život, pomute bistrinu tvojih očiju, nateraju da voliš ono što oni vole i da zaboraviš ono što oni nemaju. !
    Traži
     
     

    Rezultati od :
     
    Rechercher Napredna potraga

    Share | 
     

     STEVAN S. MOKRANJAC

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    AutorPoruka
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: STEVAN S. MOKRANJAC   Ned Okt 12, 2008 1:16 am

    U slavu svog naroda
    Piše: Jasmina Vučurović


    Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji...
    Piše: Jasmina Vučurović

    Bio je veseljak, boem, leptir - priroda, koja je znala da se zanese balkanskim karasev- dahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte, ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici.

    Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika - kao i umetost i kultura uopšte, kao i običaji i naravi - zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog.

    Svestrani stvaralac

    Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.
    Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.

    Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu.
    Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina,a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i nastavnika muzike.
    Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu, i Antoniju Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...


    Na raskrsnici


    Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića, pripadao je struji koja je, kako sam kaže, “tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost ,pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu“. Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač, Beogradskog pevačkog društva.
    Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju.
    Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva, a
    tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:
    „Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju.
    Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku.
    Mnogi od mojih školskih ,a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, „realniju“ struku.
    Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek;
    ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih“ potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših.
    Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti“

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: STEVAN S. MOKRANJAC   Ned Okt 12, 2008 1:23 am

    Gubitak stipendije





    Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-mollu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beograd- skog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života.
    Iako tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala - narodnih melodija - tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.





    Odanost ideji

    Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. I kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova, njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo fis-moll.
    Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature.
    Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta.
    Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

    O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: STEVAN S. MOKRANJAC   Ned Okt 12, 2008 6:17 am






    Ljuba tvoja

    "Sve Rukoveti volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, al' Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono " ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo. To je bila i prva Rukovet koju sam pevala sa tobom, i prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pevačkim društvom, onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom - kad se spoje osećaji srca i duše", zapisala je Marija Mica Mokranjac.


    Micin dnevnik

    Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu).
    Sa ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom „Cermankinom zavodu“. Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži.
    „Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim „Stevom Mokranjcem“. Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče:“Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih i svežih“. Ja mu rekoh, mama i tata me neće pustiti, i pobegoh“, zapisala je Mica u svom dnevniku.
    Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad, Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red, ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.
    „Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela“.

    Poslednje pevanje

    U prvim godinam braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1899, od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
    Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim društvom...
    Nažalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj predsmrtni opus, horsku kompoziciju Zimnji dani, na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.
    „Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo „Radujsja nevesto“ i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje“.
    Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine.
    Njegova Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom fakultetu, 1967. godine.
    U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    Sponsored content




    PočaljiNaslov: Re: STEVAN S. MOKRANJAC   Danas u 9:31 pm

    Nazad na vrh Ići dole
     
    STEVAN S. MOKRANJAC
    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 1 od 1
     Similar topics
    -
    » STEVAN SREMAC " ZONA ZAMFIROVA "
    » Stevan Sremac
    » Stevan Sremac
    » Stevan Todorović
    » Misterije operacije „Barbarosa“

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    WWW.DUBOREZ.NET :: umetnost :: muzika-
    Skoči na: