*****Zelimo Vam prijatne trenutke na DUBOREZ Forumu*******
 
PrijemRegistruj sePristupi
SPECIJALIZOVANE IZLOZBE PASA
PRVA SPECIJALKA NACIONALNOG KLUBA SREDNJE AZIJSKIH OVCARA-------1.MAJ---BAR------ u 14 SATI NA TERENIMA ISPRED HOTELA "SIDRO" Prijave za specijalku jos uvek u toku
Similar topics
  • » Priče i bajke
  • » pesme i price o psima
  • » Poucne i interesantne price
  • » Strašne priče
  • » KRATKE ŽIVOTNE PRIČE
  • » MOJE PRICE
  • » Horor Price
  • » EDGAR ALLAN POE
  • » " DON QUIJOTE " MIGUEL DE CERVANTES
  • » Psihološki testovi
  • RADIO STANICE
    klikom na baner slusajte "ROADSTAR-RADIO" na 128kbps
    free forum
    Trenutna temperatura
    Forum
  • slikarstvo
  • vajarstvo
  • mozaik
  • primenjena umetnost
  • fotografija
  • književnost
  • film
  • muzika
  • arhitektura
  • pozorište
  • strip
  • duhovnost i religija
  • psihologija
  • ljubav
  • lepota i zdravlje
  • zabava
  • pričaonica
  • spomenar
  • hobi i kućni ljubimci
  • razno
  • važna obaveštenja
  • predlozi i sugestije
  • Liberty
    KLIKOM NA BANERE POSETITE PREDLOZENE SAJTOVE
    title="duborez.net"
    " Nikada ne sumnjaj da mala grupa misaonih i posvećenih ljudi može promeniti svet. Zaista, tako je jedino oduvek i bilo. " KADA NE BUDE DOVOLJNO PRIRODE, VEĆINA LJUDI ĆE SHVATITI DA NOVAC NIJE ZA JELO! Ne dozvoli da neki pogrešni ljudi udju u Tvoj život, pomute bistrinu tvojih očiju, nateraju da voliš ono što oni vole i da zaboraviš ono što oni nemaju. !
    Traži
     
     

    Rezultati od :
     
    Rechercher Napredna potraga
    Share | 
     

     ZIVOTNE PRICE.......

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
    AutorPoruka
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Čet Apr 22, 2010 2:55 am

    PROKUPLJE 22. 04. 2010

    PRESS

    Tragedija porodice Ignjatović iz Prokuplja: Sahranili živog sina!

    Svetlana i Milinko Ignjatović iz prokupačkog sela Babin Potok pre nedelju dana dobili potvrdu da se u grobu njihovog sina, koji je kao vojnik JNA navodno poginuo 1991. godine, ne nalaze njegovi ostaci


    Misterija... Srđan Ignjatović kao vojnik JNA

    Svetlana i Milinko Ignjatović iz sela Babin Potok kod Prokuplja dobili su pre nedelju dana nalaz Biološkog instituta iz Beograda kojim je potvrđeno da se u grobu njihovog sina, kog su sahranili još 1991. godine, ne nalaze njegovi već ostaci nepoznate ženske osobe.

    Srđan Ignjatović je, prema zvaničnoj verziji, poginuo tokom rata u Hrvatskoj pre 19 godina, a sumnje njegove porodice u istragu koju je obavila tadašnja JNA počele su još 2003. godine, kada su ga ugledali na jednom TV snimku televizije B92.

    Vojnik Srđan Ignjatović navodno je nastradao u blizini sela Tenj kod Osijeka 1991. godine. Prema zvaničnom saopštenju koje su roditelji dobili od tadašnjeg Ministarstva odbrane, kaže se da je prilikom povratka jedinice sa zadatka u rejonu sela Tenj, nakon prolaska 11 borbenih vozila, dvanaesto nagazilo na minu, usled čega je došlo do eksplozije. U vozilu je navodno bilo osam vojnika, među kojima i Srđan, i svi su nastradali.

    Ko skriva istinu?

    - Sedmog decembra 1991. vojska je izdala saopštenje da je moj brat nastradao, a nekoliko dana kasnije doneli su njegove navodne posmrtne ostatke. Od početka smo imali osećaj da on nije poginuo i da nije u sanduku koji su nam dopremili. Naime, mi nismo mogli da otvorimo sanduk jer je bio zapečaćen. Prošlo je 12 godina od tada, kada smo sasvim slučajno u vestima na televiziji videli snimak o zatvorenicima u Hrvatskoj i prepoznali Srđana među njima. Tražili smo odmah da se uradi ekshumacija i utvrdi identitet osobe koja je sahranjena u našoj porodičnoj grobnici u Babinom Potoku - kaže vidno potresena sestra Marina.
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Čet Apr 22, 2010 2:58 am

    Tada, međutim, kreće nova drama porodice Ignjatović. Ukupno pet godina im je trebalo da izdejstvuju rešenje Okružnog suda u Prokuplju o ekshumaciji tela.

    - Svima sam se obraćala i svi su me pravili ludom, jer navodno tražim mrtvog čoveka. Najpre sam se obratila Komisiji za nestala lica, gde su mi prvo obećali da će uraditi ekshumaciju i DNK analizu, ali su nakon toga odustali jer je to izuzetno skupo. Nismo se predali i na kraju smo uspeli da uz mnogo muka izdejstvujemo rešenje Okružnog suda u Prokuplju. Telo je izvađeno i predato na ispitivanje 2008. godine, a Biološki institut u Beogradu uzeo je briseve iz usne duplje mene i mojih roditelja - priča Marina.



    Još se nada... Sestra Marina / Traži istinu... Majka Svetlana

    Čitav postupak trajao je vrlo dugo. Nakon urađene DNK analize koju je obavio Biološki institut u Beogradu, utvrđeno je da se u sanduku nalaze ostaci neidentifikovane ženske osobe, a da Srđanovi roditelji Svetlana i Milinko nisu u biološkoj vezi sa njom. Rešenje o ovome napisano je tek pre nedelju dana. Na mestu gde je Srđan sahranjen sada nema sanduka jer su radnici JKP „Tržnica" pre nekoliko dana iskopali grob i posmrtne ostatke nepoznate osobe sahranili na prokupačkom groblju. Prazan limeni sanduk je ostavljen na desetak metara od praznog groba.

    „Nećemo se smiriti"

    Sestra Marina dodaje da je razgovarala sa ljudima koji su sa njenim bratom bili na ratištu i da su joj svi potvrdili da se u njegovoj jedinici nije nalazila nijedna žena. Kaže da će ona i njena porodica nastaviti potragu za Srđanom dok god se ne utvrdi i ne dokaže da on nije živ.

    - Noćima ne spavamo i mislimo o njemu. Mnogo bi nam lakše bilo da saznamo istinu o njegovoj sudbini. Mi smo ga već oplakali, a sada nam je ponovo podgrejana nada da je možda negde još uvek živ. Nećemo odustati i sve dok postoji i malo nade, mi ćemo se boriti da ga pronađemo - rekla nam je majka Svetlana.

    Ignjatovići kažu da će apelovati i slati dopise i molbe svim nadležnim institucijama u zemlji, ali i susednoj Hrvatskoj, kako bi se utvrdila prava istina o Srđanovoj sudbini.

    „Poginuo" još jedan momak iz sela

    Sa Srđanom je tokom istog tragičnog događaja 1991. godine u istom vozilu navodno bio još jedan momak iz ovog sela. Njihovi posmrtni ostaci su dopremljeni istog dana, pa se sada postavlja pitanje čije kosti se nalaze u tom drugom sanduku. Međutim, porodica ovog momka zasad ne želi da pokreće pitanje identiteta.

    worth zelim vam srecu da saznate istinu
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Sub Apr 24, 2010 2:27 am

    Vozač Vlade Srbije zbog duga ubio bivšeg šefa pa sebe
    A. Slović - 23.04.2010. - 00:43

    Tragedija se odigrala ispred zgrade na Novom Beogradu u kojoj je živeo ubijeni Milan Medojević...
    Predrag Novaković (53), vozač u Ministarstvu za dijasporu Vlade Srbije, ubio je juče svog bivšeg šefa i prijatelja Milana Medojevića (59), nekad zamenika načelnika Odeljenja zajedničkih poslova, a potom i sebe. Tela su nađena oko 14 časova u vladinom „audiju A6” na parkingu na Novom Beogradu, ispred zgrade u kojoj je živeo Medojević. Veruje se da je motiv za ovaj zločin nevraćeni dug.


    PUCNJI - Direktor policije Milorad Veljović izjavio je da je Novaković došao do zgrade u Ulici Arsenija Čarnojevića broj 124 i pozvao je telefonom Medojevića da izađe iz stana i da dođe.
    - Pretpostavlja se da su, kad je Medojević sišao i ušao u kola, vodili raspravu i da je nakon toga Novaković pucao i ubio Medojevića, a potom izvršio samoubistvo - objasnio je Veljović.
    Direktor policije je takođe ocenio i da je najverovatnije reč o međusobnim računima, a jedan od mogućih motiva je i Novakovićev nevraćeni dug.
    Prema prvim nalazima istrage, on je pucao Medojeviću u glavu iz pištolja CZ 99 za koji je imao dozvolu i koji mu je zatečen u ruci. Metak je izleteo kroz krov kola, dok je hitac kojim je Novaković sebi oduzeo život, kroz staklo na vozačkom prozoru pogodio „alfa romeo” koji je bio parkiran nekoliko metara dalje od državnog „audija”.
    Niko od prolaznika zasad se nije javio da je čuo pucnje ili da je video bilo kakve detalje tragedije.
    Neki mediji su već juče objavili izjavu Miodraga Jakšića, državnog sekretara Ministarstva za dijasporu da se njegov vozač u poslednje vreme „ponašao čudno”, ali je on za „24 sata” bio spreman samo da potvrdi ono što se već znalo:
    - Automobil je vlasništvo Uprave za zajedničke poslove, a Novaković je jedan od zaposlenih. Jedno vreme je i mene vozio... Sačekajmo zvanične informacije - rekao nam je Jakšić.
    Novica Antić, direktor Uprave za zajedničke poslove republičkih organa takođe nije bio pričljiv.
    - Vrlo sam zauzet, nemam nikakve informacije, čekam izveštaj MUP-a - rekao je Antić.
    Dr Nada Macura iz Hitne pomoći pomoći, rekla je da policija jedno vreme nije dozvoljavala njihovim lekarima da priđu „audiju” i da su oni samo konstatovali smrt.
    Poznato je da su Medojević i Novaković bili dugogodišnji kućni prijatelji i često su se posećivali, a i kolege s posla nisu imali nikakve zamerke na njihove postupke.
    Po završenom uviđaju tela preminulih Novakovića i Medojevića su prebačena na Institut za sudsku medicinu gde je trebalo da bude obavljena obdukcija. scratch
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Ned Apr 25, 2010 9:47 am



    Zbog šale s Tadićem, legendarni pilot sada spasava požegaču
    Odleteo u penziju!!!
    Subota - 24.04.2010
    Pilot Slobodan Perić (49) danas je poznatiji po proizvodnji šljivovice nego po herojskom letu, kada su u martu 1999. godine on i Zoran Radosavljević svojim „migovima“ napali stotinak NATO aviona! Iako jedan od najboljih srpskih avijatičara, on je „naprasno“ odleteo u penziju posle jedne šale s Borisom Tadićem!

    - Oteran sam iz službe 2003. godine, posle jednog avio-mitinga koji je održan u čast tadašnjeg ministra vojske Borisa Tadića. Pune dve godine pre tog mitinga, naši „migovi“ su se nalazili u hangarima, pa sam za ministra leteo u avionu koji su mehaničari popravljali čitavu prethodnu noć. Kad sam sleteo, Tadić mi kaže: „Periću, mnogo dobro letiš“. A ja ću njemu: „Još bolje bih leteo u penziju“. Budući predsednik Srbije nije razumeo šalu pa su me dvanaest dana kasnije stvarno penzionisali! - kroz smeh priča Slobodan.

    Perić, koji je igrom slučaja postao proizvođač prepečenice „stari vitez“, koja se danas pije u ekskluzivnim lokalima prestonice i za koju je već dobio dvadesetak najznačajnijih svetskih i domaćih priznanja, otišao je u penziju na vrhuncu svojih sposobnosti kao jedan od najboljih srpskih pilota. Kad je ostao bez posla, neustrašivi pilot počeo je da peče rakiju u svom rodnom selu Zvalake, pored Loznice. Tamo je sagradio najmoderniju destileriju, a s ocem uzgaja najbolje šljive u Srbiji.
    - Rakiju pečem isključivo od ranke milinkuše i najslađe požegače, koju je sredinom prošlog veka gotovo potamanila šarka. Siguran sam da su nam tu opaku šljivovu bolest uvalili Amerikanci da bi nam prodali njihovu stenlejku i navodno spasli šljivarstvo u Srbiji. E, tamo gore, na nebesima, izgubio sam bitku jer su bili brojniji, ali ovde, na mom bunjištu, nemaju nikakve šanse! - tvrdi srpski heroj.
    Prošle godine, Perić je u Sokolskim planinama od seljaka otkupio svu požegaču koju su imali, a neke sadnice koje su odolele teškoj bolesti, stare preko 50 godina, rasadio je na svom imanju u Zavlakama.

    - Pripremio sam jedan hektar zemlje samo za požegaču. Negujem ih kao decu. Jednu bitku sam izgubio, ali ću rat na kraju da dobijem, sigurno! - samouveren je Perić.

    „Migom“ jurišao na NATO!

    Pilot pukovnik Slobodan Perić postao je poznat široj javnosti kada su ga posle uspešnog katapultiranja iz aviona koji je pogodila NATO raketa zarobili Srbi bosanskog sela Trnava, uvereni da su uhvatili američkog pilota. Perić je tada jedva objasnio da je i on Srbin. U istom napadu poginuo je njegov najbolji prijatelj Zoran Radosavljević. Perić je kasnije za taj incident optužio tadašnju komandu avijacije, zbog čega je 2000. godine otpušten. Sudskom odlukom, u aktivnu službu vraćen je tek nakon 16 meseci. svirka
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Uto Maj 11, 2010 1:36 pm

    Opština kupuje Maji kuću

    V. ĆIRIĆ, 10.05.2010 20:56:34



    - SREĆA se konačno osmehnula i Maji Ignjatović (19), devojci iz sela Vranište, koja godinama živi u trošnoj kući sa bolesnom majkom Smiljom (60) i takođe bolesnim bratom Zoranom (28). Lokalna vlast je na svojoj poslednjoj sednici, usvojila odluku da se parama iz budžeta, kupi jedna kuća u Vraništu, kako ova devojka ne bi više strepela, hoće li se jednog jutra zajedno sa majkom i bratom probuditi u ruševinama dotrajalog doma.
    Maja je zahvalna odbornicima, koju su odobrili novac za kuću od 50 kvadrata, kao i Crvenom krstu koji je prethodno kupio jedan šporet, pošto stari praktično nije upotrebljiv. Zahvalna je i predsedniku Mesne zajednice u selu Goranu Ćiriću. Dugo će, međutim pamtiti teskobu i poslednju zimu, koja je, kako kaže bila duga kao zla godina.
    - Veoma teško se snalazimo. Protekle zime nam je bilo više hladno nego toplo. Šporet je zarđao, propao. Kad uspemo da ga naložimo iz njega na sve strane pokulja
    dim. Praktično je bio neupotrebljiv. Sve vreme sam se bojala i da će nas kuća zatrpati, da će se tavanica obrušiti. Sve je dotrajalo, raspalo se i izvitoperilo. Ovde ni vrata ne mogu da zatvorim - priča ova bistra devojka čije je dalje školovanje sprečila nemaština.
    Maja je svesna preteškog bremena očuvanja i održanja porodice. Kaže da nijednog trenutka nije razmišljala da sve ostavi i potraži bolji život.
    - Ne bih mogla mirno da živim, kad znam kako je mojima o kojima brinem. Trenutno se izdržavamo od 10.000 dinara, koliko zadarim u seoskoj prodavnici. Da nije tih para ne bismo imali ni za hleb. Najčešće kuvamo pasulj i kupus, a za drugo, para jednostavno nema. Vodu u kući takođe nemamo, pa je teško i oko higijene. Pranje u dvorištu, leti i nije problem, ali po ciči, kada je napolju minus deset je izuzetno teško. Primali smo socijalnu pomoć, ali od kad sam se zaposlila ukinuta je, a ja sam postala hranilac porodice. Jednostavno takvi su propisi - kaže Maja.
    Tešku sudbinu porodice Ignjatović pokušali su da donekle ublaže sami meštani. Oni su, zatražili pomoć od opštine i oni su Maji dali posao u seoskoj prodavnici. Prema rečima Gorana Ćirića, predsednika mesne zajednice, opštinari su dolazili u selo, videli kompletno stanje i odmah obećali pomoć koju su ovih dana i ispunili.

    JEDVA ČEKA
    Maja jedva čeka da se završe neke formalnosti oko kupovine i da se jednom zauvek sa svojima preseli. Kad ode u novi dom kaže da će najpre nastojati da kupi televizor, pa onda frižider, a jednog dana i računar.

    RAČUN ZA POMOĆ
    RaČuni putem kojih se može pomoći Maji Ignjatović
    Za uplate iz zemlje
    Maja Ignjatović selo Vranište 18300 Pirot
    br. žiro-računa kod Sosijete ženeral banke je: 275001055090928250
    Za uplate iz inostranstva
    IBAN:RS 35275001055091551475, Maja Ignjatović, selo Vranište 18300 Pirot
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Sre Maj 19, 2010 6:45 pm

    Umro Srbin zapaljen u SAD dok je spasavao živote drugih
    R. Bulatović - 19.05.2010. - 01:58


    Đorđević sprečio pijanca da zapali klub u Vašingtonu, ali je podlegao povredama zadobijenim od vatre...
    Srbin Vladimir Đorđević (28) umro je u ponedeljak u bolnici u Vašingtonu, skoro tri godine pošto ga je pijani gost u striptiz klubu, u kojem je radio kao menadžer, polio benzinom i zapalio. Od novembra 2007, kada se tragedija dogodila, Đorđević, koji je zadobio opekotine trećeg stepena na 90 odsto tela, bio je neprestano u bolnici, a za to vreme imao je više od 50 operacija, koje mu, nažalost, nisu sačuvale život.

    OPEKOTINE - Tragedija u Vašingtonu dogodila se kada je rumunski državljanin Vasil Graure, ljut zbog tog što je izbačen iz kluba, pokušao je da zapali lokal, ali ga je Đorđević u tome sprečio, skočivši na njega, prenosi američki Kanal 8.
    Glorija Anez, koja je postala Đorđevićeva supruga nekoliko nedelja pre tragedije, rekla je za Vašington post da ga je te večeri čekala ispred lokala da završi sa poslom. Na suđenju Rumunu izjavila je da je u lokalu videla plamen, a malo zatim i svog supruga kako se „kao mumija“, ispruženih ruku, zapaljen tetura.
    - Hranili su ga u bolnici uz pomoć cevčice i nije mogao uspravno da sedi. Izgubio je sluh, nije mogao više da priča. Komunicirali smo tako što mi je pisao poruke ili šaputao. Sve vreme je bio svestan šta se dogodilo i gde se nalazi - kaže Anez.
    Na suđenju Graureu, koje je završeno u martu 2009, Rumun nije pokazao kajanje i osuđen je na 30 godina zatvora zbog namernog napada sa pokušajem ubistva, ali mu sada preti optužnica za ubistvo i još veća kazna.
    U vašingtonskoj policiji kažu da je Đorđević svojim postupkom najverovatnije spasao nekoliko života, od 40 gostiju koliko je tada bilo u klubu.
    Čim je saznao šta se dogodilo, Đorđevićev otac je doputovao iz Srbije i sa snahom danonoćno bio uz Vladimira, koji zbog povreda nije mogao da se pojavi na suđenju.
    Stanovnici Viskonsin avenije bili su šokirani kada su čuli da je Vladimir preminuo.
    - Mislim da osoba koja je to učinila treba da bude osuđena za ubistvo. Ovo je strašno, Jako mi je žao njegove porodice - rekla je Loren Lavin za Kanal 8.

    Čeka se izveštaj patologa
    Vlasnik bara, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je za vesti ABC 7 da traži od vlade da preinači optužnicu u ubistvo, kako Graure nikada više ne bi izašao na ulicu. Sada se čeka izveštaj patologa, koji bi trebalo da potvrdi da li je Đorđević umro od posledica opekotina. Nakon toga tužilaštvo bi trebalo da donese odluku da li će Vladimirovu smrt okarakterisati kao ubistvo, pa bi i Vasil mogao da se suoči da optužnicom za ubistvo.
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Pet Maj 21, 2010 4:06 am

    Vesti dana - petak, 21. maj 2010. 04:03 RSS



    Hrabrom mladiću američki orden
    Blic - Pre 4 sata

    Leskovčanina Vladimira Đorđevića (28), koji je preminuo u ponedeljak posle više od dve i po godine borbe za život, pre mesec dana američko ministarstvo pravde odlikovalo je ordenom za hrabrost jer je 3. novembra 2007. godine pijanog gosta sprečio da zapali klub u Vašingtonu, ali je Vladimir tada zadobio teške opekotine. Vladimirovi prijatelji u Srbiji, koji su od 2005, kada je on otputovao u SAD, sa njim bili u kontaktu do poslednjeg dana, još ne veruju da je preminuo. Podlegao povredama zadobijenim u požaru: Vladimir Đorđević

    - Protekle dve i po godine bio je u bolničkoj postelji, a za dve nedelje trebalo je nastavi lečenje u Teksasu. Pisao je da mu nedostajemo, da bi voleo da je s nama i kako se nismo promenili u poslednjih pet godina. Strašno je to... A on je imao veliko srce. Spasao je druge, ali je sam stradao - kaže za "Blic" Vladimirov prijatelj iz detinjstva.

    Na "Fejsbuku" je osvanula i poruka njegove supruge Glorije Anjez s kojom se venčao neposredno pre nego što teško povređen.

    "Doneo si svetlost u moj život. Ti si moj anđeo na nebu i heroj na zemlji", napisala je ona.

    Prema saznanjima "Blica", Vladimir je u SAD otputovao posle završene Više poslovne škole. U Americi je nastavio školovanje, upisao je Međunarodno poslovanje, a u međuvremenu radio je nekoliko poslova da bi se izdržavao. U prestonici SAD se i oženio. Ostala su mu bila samo dva ispita pa da diplomira, ali mu je Vasil Gror (37), kamiondžija iz Kanzasa, prekinuo snove. Pijanog Grora obezbeđenje je izbacilo iz kluba, ali se on vratio i pokušao da prospe benzin po lokalu. Đorđević je intervenisao, ali je tom prilikom Gror njega polio benzinom, zahvatio ga je plamen i zadobio je opekotine trećeg stepena na 90 odsto površine kože. Dve i po godine se borio, ali srce nije izdržalo. Gror je osuđen na 30 godina i osam meseci zatvora, a posle Vladimirove smrti, američka javnost traži da mu se sudi za ubistvo.
    clap
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Sre Maj 26, 2010 3:04 am

    ISPOVEST ŽENE TAKSISTE OPTUŽENOG ZA NAPASTVOVANJE DETETA
    Živela sam 35 godina s pedofilom!
    Sreda - 26.05.2010
    Članovi porodice taksiste Stevana Josimovića (61) iz Novog Sada, koji je uhapšen zbog sumnje da je počinio krivična dela pedofilije, kažu da nijednog trenutka nisu mogli da pomisle da Stevan ima tako bolestan um, a da od situacije u kojoj su se našli nakon što im je glava kuće poslata iza rešetaka nema ništa gore.

    - Da sam posumnjala da tako nešto radi, verujte mi da bih ja sada bila u zatvoru gde je on, a on bi bio na groblju. Bili bi bolesnici kada bi ga branili od ovakvog „zločina“ - drhtavim glasom svoju priču počinje supruga optuženog Josimovića, koja je u braku sa osumnjičenim provela 35 godina, dodajući da se porodica ograđuje od svih „gadosti“ koje se Stevanu stavljaju na teret.
    Supruga i dvoje odrasle dece još ne mogu da shvate čime se Stevan bavio poslednjih godina.
    - Najviše bismo voleli kada bismo saznali šta se to dešavalo u njegovoj glavi. Zbog čega je to radio, kada je u životu sve imao? Rodiš mu dvoje zlatne dece, da bi na kraju saznao da je pedofil. Ima li od toga šta gore? Teško se izboriti sa ovom brukom, ali... - govori supruga Josimovića, dodajući da joj jedinu snagu za životom daju deca i četiri unučeta, zbog kojih živi i kojima je u ovim teškim trenucima najpotrebnija.

    Ogorčeni članovi porodice se stide, iako ni najmanje nisu krivi, niti njih neko krivi.
    Taksistu Stevana Josimovića je otkrio mobilni telefon, koji je izgubio na taksi stajalištu u ulici Modena, u strogom centru Novog Sada. Telefon je našao njegov kolega i odmah ga predao policiji kako bi bio vraćen vlasniku, ali umesto da Stevan dobije izgubljeni mobilni, stavljene su mu lisice na ruke.
    - Kada su nas inspektori pozvali da dođemo u policiju, saznali smo da Stevan nema, kako smo mislili, samo jedan, već četiri mobilna telefona i čak osam kartica! Šok za šokom - priča Josimovićeva ćerka, stideći se očevih postupaka.
    Kako Josimovićeva supruga tvrdi, Stevan nikada nije bio uzoran otac niti suprug. Alkohol mu je bio saputnik punih 12 godina, nakon čega se podvrgao lečenju. Deca nisu imala oca kada im je bio najpotrebniji, a nakon što se „istreznio“, već su odrasli.
    Porodica Josimovića kaže da su ubeđeni da Stevan neće u zatvoru, gde se trenutno nalazi, dočekati suđenje, jer je pre dve godine imao šlog, nakon čega je redovno uzimao lekove, koje sada tamo, gde se svojom zaslugom nalazi, nema.
    Osramoćeni sin i ćerka, kao i supruga, o Stevanu nemaju ništa lepo da kažu. Sramota ih je. Otac im je uništio živote. Nakon što se proneo glas o Stevanovom zločinu, porodica je razmišljala čak i da se odseli iz kraja u kome godinama žive, ali komšije ne žele da oni iz njihovog komšiluka odu, jer ih apsolutno ni za šta ne krive. Jedino čemu se u ovom trenutku nadaju jeste da će Josimović biti osuđen kako je sam zaslužio.
    Osumnjičeni je tražio da mu porodica u zatvor donese garderobu, što oni nisu želeli da učine, poručujući mu da je trebalo sam da ponese odeću, jer oni njega ne žele više ni da vide.

    scratch eto sta bolestan um uradi........obruka porodicu i zagorca im zivot.......
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Sre Maj 26, 2010 3:17 am



    Pio sam jer mi se drug ubio!
    Zoran Jovičić, pijani vozač sa snimka koji je obišao svet
    Pio sam jer mi se drug ubio!
    Utorak - 25.05.2010

    Zoran Jovičić (52), privatnik iz Kragujevca, akter snimka na kome se svojim „sitroenom C5“ vratolomno provozao stepenicama Narodne Skupštine u Beogradu, u izjavi za „Alo!“ kaže da je do incidenta došlo jer je tog dana „pio alkohol, ali i sedative“.

    Jovičić dodaje da ne beži od odgovornosti i da čeka zasluženu kaznu, jer ga je policija posle tog incidenta isključila iz saobraćaja i uradila alko-test.
    - Koliko se sećam, imao sam 1,8 promila alkohola u krvi. To se dogodilo 17. oktobra prošle godine. Bio sam na jednom vrlo teškom poslovnom sastanku. Pokušavao sam da naplatim svoja dugogodišnja potraživanja od partnera. Bio sam iznerviran. Popili smo nekoliko pića, iako inače ne pijem alkohol. Bio sam pod sedativima jer mi se mesec dana pre toga ubio najbolji prijatelj, a ja sam ga pronašao. Zbog tog događaja sam bio pod konstantnim stresom i doktor mi je prepisao sedative - kaže Zoran Jovićić. On objašnjava kako se našao pred Skupštinom:
    - Nekako sam se „zavrzao“ u saobraćaju i našao u traci pogrešnog smera. Kada me je policajac opomenuo, hteo sam da se parkiram na mali, javni parking ispred Skupštine, ali dogodilo se drugačije. Video sam ljude na stepenicama i uspeo sam da ih obiđem i da ih ne udarim. Naravno da sam se uplašio! Žao mi je što se sve to dogodilo, ali pre svega sam srećan što niko nije stradao.

    Jovičić, vlasnik preduzeća „Telefonkomerc“, kaže da je posle vožnje po stepenicama, o kojoj je „Alo!“ prvi pisao, parkirao auto i otišao na još jedan poslovni sastanak. Kada se vratio posle jednog sata, čekala ga je policijska patrola, koja ga je legitimisala, uradila alko-test i pisala prijavu.
    - Uzeli su mi vozačku dozvolu, što znači da su me odmah isključili iz saobraćaja. Još čekam da mi stigne poziv od sudije. Ne bežim niti od odgovornosti niti od kazne koja sleduje. Nemam šta da krijem! Jedino nije tačno da sam tajkun, niti da sam moćan čovek, koji sve ovo želi da zabašuri. Vlasnik sam firme za postavljanje telefonskih kablova, u kojoj je zaposleno 13 radnika. Nekada sam na platnom spisku imao 40 radnika, ali onda je došla kriza - rekao je Jovičić. On u izjavi za „Alo!“ još dodaje da ne pije i ne puši i da nikada protiv njega nije vođen bilo kakav sudski spor. U saobraćaju je, kaže, za 32 godine vozačkog staža „nekoliko puta bio kažnjavan zbog nevezanog pojasa i to je sve“.

    Dačić: Javite na vreme

    Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je juče da je snimak pijanog vozača, koji je izazvao incident ispred skupštine, načinjen pre godinu dana!
    „Ja sam za to da se ispita o čemu se radi. Treba samo znati da je u to vreme bio stari zakon“, naglasio je Dačić. On je pozvao građane da „na vreme javljaju kada uoče ovakve stvari“. Dačić je rekao i da ne zna da li je kažnjen policajac koji je zaustavljao automobile na mestu događaja i objasnio da se radi o policajcu opšte nadležnosti, a ne o saobraćajcu.

    Vozio sa 1,98 promila!

    Zoran Jovičić je imao čak 1,98 promila alkohola u krvi kada je 16. oktobra prošle godine vozio reli ispred i na platou Skupštine Srbije, saopštio je juče MUP, čiji su službenici u 18.30 testirali „veselog vozača“.
    Dr Slavica Vučinić, načelnik toksikologije Vojnomedicinske akademije, kaže da se radi o srednje teškom trovanju etil-alkoholom.
    - Takva koncentracija alkohola manifestuje se poremećajem vida i opšte osetljivosti, nerazumljivim govorom, nema mišićne koordinacije, sporija je mogućnost reagovanja... Kod 90-95 procenata ljudi u takvoj situaciji dolazi do kliničkog trovanja. Alkohol, koji se veoma brzo resorbuje, najveću koncentraciju dostiže 40 minuta posle uzimanja - objašnjava za „Alo!“ dr Slavica Vučinić.

    scratch ovi u foteljama napravise bede od nas.........cekaju da pocrkamo.......
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Ned Jul 11, 2010 7:56 am

    Вести дана - недеља, 11. јул 2010. 07:47 RSS



    Video sam smrt na vrhu Mont Everesta
    Блиц - Пре 8 сати

    Nekoliko desetina metara delilo me je od ispunjenja mog najvećeg životnog sna. Već sam mirisao razređeni kiseonik i slušao zvuk vetra na vrhu Mont Everesta kada sam ispred sebe ugledao alpinistu kako spokojno sedi ispod ivice stene - smrznut već nekoliko godina. Izgubio sam dah i zastao nekoliko minuta da bih odao počast hrabrom Švajcarcu na krovu sveta. Pomislio sam da ako smrt već mora ikada da dođe po mene, neka dođe na ovaj način, započinje ispovest za Blic nedelje Miloš Ivačković, alpinista, ronilac, avanturista. Miloš Ivačković

    Kasnije sam saznao da nesrećni Švajcarac nije jedina gruba opomena svima koji žele da se uspenju na Mont Everest. Desetak mrtvih alpinista već godinama svedoči o surovoj premoći prirode nad čovekom. Nisu poštovali alpinistički aksiom da je penjanje na Mont Everest maraton sastavljen od upornosti, strpljenja, koncentracije i fizičke snage. Žarko su želeli da stignu na najlepše mesto na svetu i na kraju zauvek ostali tamo.

    Kabru

    Kabru je ime planine na Himalajima na čiji se vrh do danas nije popeo nijedan alpinista. Našeg najiskusnijeg alpinistu Dragana Jaćimovića uspeo sam da ubedim da probamo de se uspenjemo na Kabru iako se ona u poslednja tri kilometara do vrha uzdiže vertikalnim ledenim glečerom koji je raspolućen ogromnom pukotinom. Strpljivo smo zabijali šiljke i penjali se uz ledeni zid, prespavali noć na glečeru, sutradan nam je ostalo još kilometar penjanja. Na šest hiljada metara Draganu je pukao šiljak pod desnom nogom i on je krenuo da pada kroz mračni bezdan pukotine na glečeru. Srećom, zaustavili su ga sigurnosni konopci, ali je povredio rame. Satima sam ga spuštao do baznog kampa i spasavanje Draganovog života smatram svojim najvećim alpinističkim uspehom. Da smo uspeli da se uspenjemo na Kabru, taj pravac penjanja bi zauvek u istoriji alpinizma ostao ubeležen kao "srpski put".

    Uživa u gledanju sveta sa visine

    Prvi izazov

    Moja mama Svetlana je rođena u Beogradu, gde je završila psihologiju na Filozofskom fakultetu i upoznala aviomehaničara Pericu Ivačkovića koji je u prestonicu stigao iz banatskog Alibunara. Venčali su se i dobili mene i mog brata Jovana. Živeli smo pored batajničkog druma u Zemun polju, u malom stanu mog dede koji je radio u Tanjugu. Odrastao sam u prirodi, što me je teralo da svakodnevno trošim ogromnu energiju. Mesto me je držalo samo dok sam spavao. Imao sam običaj da se popnem na najvišu granu trešnje ispred zgrade u kojoj smo stanovali i pljuckam koščice na komšije. Glavni sportski uspeh u mom najranijem detinstvu bio je uspinjanje na krov zgrade uz tanki gromobran. Srećom, roditelji me nikada nisu videli.

    Morske dubine

    Ćale je stalno nešto majstorisao u radionici, pa sam od njega pre polaska u školu kupio neke fore vezane za stolarski zanat. U toj legendarnoj radionici Perica i moj stric Milorad napravili su gumeni čamac u kojem smo oplovili jadransku obalu od Bara do Portoroža. Stalno smo svi zajedno kampovali, što je podrazumevalo pentranje po raznolikom strmom stenju u zabačenim uvalama i ronjenje sa perajima na dah. Te slike su do ludila dovodile mamu koja je stalno ponavljala da ni na letovanju ne može da se odmori od mene. "Ne znam da li me više nerviraš kada si ispod vode, pa te ne vidim ili kada te vidim kako visiš sa neke stenčuge", vikala je na mene, dok su me otac i stric učili podvodnom ribolovu. Trening protiv zakona gravitacije

    Rat s domarom

    Postoje ljudi koji jednostavno ne podnose decu. Takav je bio domar u našoj zgradi, s kojim je moje društvo sve do puberteta bilo u neprekidnom ratu. Stalno smo mu gasili svetlo dok je ložio kotao u podrumu i čupali luk u bašti. Strpljivo je sačekao momenat za osvetu kada sam sa drugarima spremao cirkusku predstavu za roditelje koja se u celini odigravala na granama ogromnog oraha u dvorištu. Domar je gledao našu "generalnu probu" i testerom isekao grane sa kojih je trebalo akrobatski da zadivimo matorce. Bili smo očajni i mesecima posle toga gde god da smo ga zatekli polivali smo ga vodom. Kofom, šerpama, džezvama, medicinskim špricevima. Čime smo stigli.

    Škola

    U Osnovnoj školi "Oton Župančič" u Zemunu nisam provodio previše kvalitetnog vremena. Voleo sam matematiku i fiziku, ali je boravak u školi za mene pre svega bio obaveza. Trudio sam se da se što više igram u školi, što često nije nailazilo na razumevanje mojih nastavnika. Kako me je pubertet sve više okupirao, tako sam postajao sve slabiji đak. Jedva sam zadržao vrlo dobar uspeh u osmom razredu. Kasnije sam u Zemunskoj gimnaziji potpuno srozao uspeh jer sam svu energiju trošio na treninge u Košarkaškom klubu "Mladost" u Zemunu.

    Košarka

    Na kraju prvog razreda gimnazije prešao sam u OKK Beograd, gde me je dočekao legendarni trener i pedagog Kića. Zgranuo se koliko sam mršav i koliko mi je kriva kičma. Naterao me je da svakog dana uradim pet serija po pet sklekova van treninga. Samo jednom sam zbog odlaska na neki rođendan propustio da uradim obaveznu dozu sklekova i on me je sutradan pitao zašto. Bio je opasan psiholog a ja sam tada bio siguran da je vidovit. Burazer me je otkucao. Kića me je naučio da je fizička kultura poput higijene. Osećam se kao šugav ako u toku dana ne odradim neki trening. Na košarkaškom terenu sam bio više zabavljač nego ozbiljan igrač. Jedino mi je bilo važno da zakucam iza glave ili preko igrača. Rezultat me nije interesovao.

    Iskušenje

    Voja Petrović, moj drugar iz Zemunske gimnazije s kojim sam redovno išao na skijanje, nagovorio me je da odemo na test fizičke spremnosti za prijem u Gorsku službu spasavanja. Otišli smo na Košutnjak i obojica položili dril sastavljen od prekomernih ponavljanja sklekova, trbušnjaka, zgibova i trčanja na hiljadu i dvesta metara. Voja nije hteo na kurs, a mene su odmah privukle tehnike penjanja čije je savladavanje bilo obavezni deo obuke. Tu sam upoznao Marka Čaliju koji se poput Betmena peo uza zid. Ta slika mi je promenila život jer sam se odmah našao na zidu za obuku na Kalemegdanu.

    Gorska služba

    Instruktori su mi rekli da sam talentovan i da vrlo malo energije trošim za vreme penjanja, što ih je prilično iznenadilo. Tada sam se setio onog stenja na jadranskoj obali. Onda sam završio kurs speleologije u alpinističkom klubu AS, upisao Mašinski fakultet i počeo da se zavlačim po pećinama. Da istražujem. Potpuno sam se primio na penjanje i postao deo tima Gorske službe spasavanja. U jeku sezone smo transportovali po nekoliko povređenih skijaša dnevno do medicinskog centra na Kopaoniku. Bilo je to uzbudljivo i plemenito iskustvo. Još sam član Gorske službe.

    Postaje ozbiljno

    Nekoliko dana posle mog dvadesetog rođendana našao sam se u ronilačkom kampu na čuvenoj plaži Žanjice kod Herceg Novog. U Beogradu sam pre toga završio ronilački kurs za ronjenje s bocama. Bilo mi je dosadno, pa sam jednog popodneva odlučio da se s drugarima oprobam u ronjenju na dah. Vezali smo konopac za sidro i izmerili četrdeset metara dubine. Prvi je zaronio moj drugar Marko Čalija, koji se spustio do tridesetog metra. Naglo je izronio pa su mu pukli kapilari u nozdrvama. Malo sam se prepao, ali sam odmah udahnuo i opušteno počeo da se spuštam ka morskom dnu. Imao sam osećaj da više nikada u životu neću imati potrebe da napunim pluća vazduhom.

    Panika

    Istinski sam uživao i jedva primetio oznaku 35 metara na konopcu niz koji sam se spuštao. Polako sam krenuo nazad, ali je moj dubinomer pokazivao da sam na 32 metra. Ubrzao sam i nogama i rukama, ali i dubinometar je bio neumoljiv - 32. Bila mi je frka da ću ostati bez svesti jer neću uspeti da udahnem, ali sam znao da će mi neko odozgo spasti život. Tek tada sam video da pod specijalnim uglom gledam u skazaljku na dubinomeru koja je pokazivala maksimalnu dubinu zarona - 35, a meni se činilo 32 metra. U stvari bio sam na nekoliko dužina ruke od površine mora. Izleteo sam kao tane iz vode i dugo se smejao sa drugarima. Zafrkavali su me da moram da proverim dioptriju.

    Pohod na koplje

    Planinski venac Prokletije je između ostalog poznat po čuvenoj steni "koplje" na koju su alpinisti uspeli da se popnu samo jednom, davne 1972. godine. Sumanuti poduhvat probale su mnoge inostrane ekspedicije, ali je to uspelo samo Anti Bedalovu i Žarku Gostoviću kojima su iz helikoptera spuštali vodu i alpinističku opremu. Stenu "koplje" sam doživeo kao prvi veliki životni izazov i 2004. rešio sam da je savladam. Kada sam je ugledao, od uzbuđenja sam izgubio dah. Vertikalni kameni stub koji se uzdizao ka nebu. Moj drugar i alpinista Ivan Laković se krišom smejao mojoj zabezeknutosti. Odlučili smo se za rizičnu varijantu i sa malo opreme i vode krenuli da se penjemo uz glatki zid stene.

    Iskustvo

    Nešto više od 23 sata nam je trebalo da potčinimo "koplje". Potpuno sam dehidrirao na vrhu stene i halucinirao sam o krupnom belom grožđu. Bio sam toliko žedan, da sam dobio upalu grla. Trebalo mi je nekoliko dana da zdravlje dovedem u red i tada sam postao svestan da sam prvi alpinista koji je posle trideset i dve godine uspeo da se popne na "koplje". Stekao sam samopouzdanje i hrabrost za ceo život.

    Opklada

    Sada stanujem kod moje drugarice Nine jer sređujem svoj stan u Zemunu. Nedavno smo se kladili. Ako ne završim Mašinski fakultet do kraja iduće godine, pokloniću joj svu alpinističku i ronilačku opremu. Biću u velikom problemu ako ne ispunim opkladu.

    Računam nešto...

    Donedavno sam bio u ozbiljnoj vezi s finom alpinistkinjom, ali putovanja i neprestana razdvojenost čine emotivnu vezu teško održivom. Uskoro ću biti useljiv, pa računam da će neke pristojne devojke bolje da me ošacuju.

    Lična karta

    Miloš Ivačković je rođen 1978. godine u Beogradu. Alpinistički kurs je završio u beogradskom klubu AS. Član je Gorske službe spasavanja na Kopaoniku. On je drugi alpinista u istoriji koji je uspeo da se popne na stenu "Koplje" planinskog venca Prokletije. Predvodio je ekspediciju koja se popela na vrh sveta Mont Everest. Osvojio je i najviši vrh Južne Amerike Akonkagvu u Argentini. Apsolvent je Mašinskog fakulteta u Beogradu.
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: ZIVOTNE PRICE...   Ned Okt 10, 2010 6:29 pm



    Srpski Nobel pravio opanke.

    U kafane nije zalazio. Nikada se ni sa kim nije sudio. A novac je pozajmio samo jednom – 1865. godine kada je u Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju u kojoj je dnevno prodavao više stotina pari opanaka zarađujući na svakom paru po jedan groš. Groš zarade po rifu (od 65 do 75 centimetara) ostao je njegova mera i kada je prešao na trgovinu platnom. I tako, groš po groš, pred smrt 1916. godine, Nikola Spasić je posedovao imovinu koja je vredela kao Nobelova fondacija. I sve je zaveštao narodu.



    Fotografija Nikole Spasića„Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu, pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da zahvalim na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića”, piše u pismu koje je Nikola Spasić 24. avgusta 1915. godine uputio ministru prosvete i crkvenih poslova.


    Ukazom kralja Petra I ubrzo je osnovana Zadužbina Nikole Spasića koja se, nakon njegove smrti 28. novembra 1916, sastojala od tri velike “Spasićeve kuće” u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, Knez Mihailova 19, 33 i 47, u kojima se za izdavanje nalazilo 36 dućana i 46 stanova, kao i od akcija Narodne banke, Beogradske zadruge i mnogi drugih banaka i osiguravajućih društava.


    Vino za kočijaše


    Umesto iz školskih udžbenika, o Nikoli Spasiću više ćemo saznati iz knjige Mire Sofronijević “Darivali su svome otečestvu” koja sadrži najkompletnije svedočanstvo o životu ovog izuzetnog čoveka.


    Rođen je u Beogradu 1838. godine kao najstarije dete ne mnogo imućnog trgovca Spase Stojanovića po čijem su imenu sva njegova deca ubuduće nosila prezime Spasić. Kao najstarije dete, otac ga upisuje u tek osnovan Licej koji Nikola napušta da bi se obučio za nekoliko zanata – voskarski, licitarski, a potom i opančarski. Sa početnim kapitalom od 200 dukata i 500 dikata koje je pozajmio od šuraka, Spasić se osamostaljuje. Prvo je “naterao” Beograđane da stoje u redu kako bi kupili njegove opanke, a onda je za kratko vreme postao najveći trgovac platnima i prerađene kože. Nabavljao ih je na napornim putovanjima izlokanim seoskim drumovima Bačke i Banata. Kako beleži Mira Sofronijević, Nikola je polazio u cik zore pre ostalih trgovaca, a za svoje kočijaše je obezbeđivao dobru hranu i pri svakom obroku obavezno vino, dok je on sam pio vodu i jeo lepinju. Tako se, skromno, živelo i u njegovoj kući, bez luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih trgovaca. Živeo je strogo poštujući svoje osnovno geslo: ”Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto i na stranu. Neka se nađe, zlu ne trebalo. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć.”


    Otkup srpskog dugaNikola nije imao dece, a najduži period života proveo je sa drugom ženom, Stankom–Cajom Spasić uz čiju pomoć je stekao ogromno bogatstvo. Sagradio je porodičnu kuću u Knez Mihailovoj ulici 33, i danas jednu od najlepših kuća u kojoj je sav inventar - od stolarije do stilskog nameštaja – poručen u Beču. Izgradnjom ove kuće, konstatuje Mira Sofronijević, Spasić je pokazao da je, pored pradedovske štedljivosti, bio i rođeni esteta.


    Uto dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U prvom, 1876. godine, učestvovao je kao redov konjanik, a u drugom ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Napravio je i isporučio vojsci oko 25.000 pari opanaka i to je bio njegov prvi i jedini posao sa državom. A onda, devedesetih godina 19. veka, kada se srpska vlada, ne mogavši da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. Takođe, među osnivačima je Društva dečijih skloništa, a u dvorištu Palilulske osnovne škole podiže kuću za “đačko sklonište”, kupuje hranu i ostale potrepštine siromašnoj deci, a najboljim đacima dodeljuje novčane nagrade.

    Jedanput za svagda


    O trajnoj zaostavštini svoje imovine Spasić je počeo da razmišlja još 1899. godine. Testamentom koji je napisao 9. februara 1912. i predatom na čuvanje Narodnoj banci, svu svoju imovinu namenio je osnivanju zadužbine za “podizanje bolnica i doma za sirote i iznemogle srpske građane i na opšte privredne ciljeve”. Članom 13. u testamentu naložio je da se nakon podizanja Hrama svetog Save na Vračaru “kupi najveće zvono” i toj crkvi pokloni kao njegov dar. A u članu 17. zahteva da se sva njegova pokretna i nepokretna imovina koristi za “opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve, a glavnica ne sme da se utroši niti se nepokretno imanje sme zadužiti ili prodati”.


    Svojoj udovici ostavio je letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Ostaloj rodbini zaveštao je zanemarljivo male sume novca i to uz klauzulu “jedanput za svagda”. Advokati su gospođu Anastasiju–Naku Spasić, s kojom se Nikola oženio 1907, pošto je godinama bio ponovo udovac, savetovali da obori testament, ali je ova plemenita i humana žena to odbila. “Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu”, navodi Mira Sofronijević reči Nake Spasić.

    Smrt na Krfu

    Pod uticajem supruge Nake, Nikola je 1912. godine zakupio zgradu Uprave monopola i u njoj organizovao pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svim potrebnim inventarom, lekovima i hranom. Angažovao je i poznatog lekara dr Kacenelenbogena iz Nemačke, a u bolnici je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Hrana za bolnicu se spremala u njegovoj kući, supruga Naka bila je glavna bolničarka, a Nikola je svakodnevno obilazio ranjenike i nijednog nije otpustio bez novčane pomoći. Neraskidivo vezan za sudbinu srpskog naroda, Spasić krajem 1915. napušta otadžbinu. Veoma star i oboleo, posle mnogo muka stiže na Krf gde umire 28. novembra 1916. godine. Čim su to prilike dozvolile, supruga Naka prenosi njegove posmrtne ostatke u Srbiju i 1923. godine sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova. Posle Drugog svetskog rata vlast mu se odužila zakonima o agrarnoj reformi i o nacionalizaciji zgrada i građevinskog zemljišta na osnovu kojih je nacionalizovana i velelepna zadužbina Nikole Spasića, jednog od najvećih srpskih dobrotvora.


    Šta je sve izgrađeno Spasićevim novcem
    - Gradska bolnica u Beogradu, jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica (danas Hirurška klinika KBC Zvezdara)
    - Bolnica u Kumanovu
    - Bolnica u Krupnju
    - Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu
    - Zgrada u Knez Mihailovoj 47
    - Spasićev paviljon na Beogradskom sajmištu, u kom je 11. septembra 1937. svečano otvoren Prvi beogradski sajam.




    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: ZIVOTNE PRICE...   Sre Okt 20, 2010 11:32 am


    Slučaj nestalih beba: Jedno dete sam pronašla, za drugim još tragam.

    Drinki Radonjić nije jednostavno da odgovori na pitanje koliko ima dece. Četvoro je rodila, dvoje odgajila, dvoje izgubila, jedno pronašla, a za jednim još traga. Ova majka se bori sa strašnim zločinom − dve bebe su joj ukradene na rođenju, kako sumnja. Za jednu od njih će uskoro uspeti da dokaže da je njen sin, sada već momak (21). O drugoj bebi, koja bi sada već bila devojka (22), nema dovoljno tragova. Ali, kako majka kaže, oseća da je i ona živa i da će je pronaći.



    Ispred Drinke Radonjić (50) na stolu leži velika kartonska fascikla. U njoj je brdo papira koje je ova krojačica jedan po jedan kao krpice sakupljala 11 godina. Ona njihov sadržaj zna napamet − ponela ih je da nam pokaže način na koji je pre dvadesetak godina, kako sumnja, u našoj državi tekao proces organizovane krađe beba.

    Pokušavamo da razumemo ono što je Drinka raspetljavala godinama − dogovaramo se zato da priču počne otpočetka. Traži od nas samo jedno − ne želi da njenu ispovest napišemo tako da ljudi plaču nad njom.
    A početak je 1988. godina. Tada već ima jedno dete, četvorogodišnju Ivanu (25), i čeka drugu bebu.
    − Porodila sam se u sedmom mesecu, prevremeno, ali ne u porodilištu KBC-a Zvezdara, već na odeljenju gde leže bolesnici. Tu su me prebacili dan posle prijema u porodilište, i danas ne razumem zbog čega. Porođaj je obavljen u sobi, za vreme posete. Pre toga su mi dali injekciju da bi se dete rodilo mrtvo, kako su mi lekari objasnili. Zašto − takođe ne znam. Ko bi se u tim trenucima setio da postavi sva pitanja. Očekuje se da lekari znaju šta rade. Iznenadila sam se kad sam videla da je devojčica rođena živa. Dan sam provela u spavanju, bila sam pod terapijom. Međutim, te noći me je jedna pacijentkinja, inače medicinska sestra, probudila rekavši da je od koleginica sa odeljenja čula da mi je dete živo. Prošlo je bilo pet sati od porođaja. Ujutru me je na putu do toaleta presrela babica Dostana rečima: „Baš mi je drago!“. Rekla sam joj da ništa ne razumem, na šta je ona dodala da je dete živo i dala mi broj telefona Instituta za majku i dete, gde je beba prebačena. Ponudila mi je telefon da pozovem supruga da ga obavestim − seća se Drinka Radonjić 3. septembra 1988. kada je rodila drugu ćerku o kojoj nije zabeleženo mnogo podataka.

    U SVAKOM POSLU IMA GREŠAKA...
    Drinka je sačekala da suprug Stevan dođe da bi od lekara saznao šta se dešava sa njihovim detetom. Pedijatar je uzeo istoriju bolesti bebe, pozvao ih da dođu u lekarsku sobu. Tu je bilo medicinsko osoblje, kao i babica Dostana, kada je lekar pitao Drinku da kaže ko joj je rekao da je dete živo. Plašila se da babica Dostana ne ostane bez posla − prećutala je odgovor.
    − Pedijatar je otvorio istoriju bolesti po kojoj je beba preminula 5 sati posle rođenja. Prokomentarisao je: „U svakom poslu ima grešaka, pa i u našem“. Na to sam rekla da za grešku mora da se odgovara − suprug i ja smo sumnjali da su lekari krivi za smrt našeg deteta. Tada nismo ni pomislili da se radi o nečem drugom − priča majka.
    Smrt bebe su, posle nekoliko dana prijavili SUP-u 29. novembar. Iako je Drinka do danas nebrojeno puta odlazila u policiju, izveštaj o tome nikad nisu dobili.
    Drinka je ponovo ostala u drugom stanju naredne godine. Odlučila je da se porodi u bolnici u Višegradskoj. Suprug i ona nisu hteli ništa da prepuste slučaju, našli su „vezu“ − rođaku koja radi na očnoj klinici. Sve je prošlo kako treba, Drinka je 8. avgusta 1989. rodila sina koji je na rođenju dobio ocenu devet.
    A onda, dva sata posle porođaja nadležni pedijatar joj saopštava da je rodila teškog bogalja i da bude srećna ako ne preživi jer će joj upropastiti i zdravo dete. Posle nekoliko sati obaveštena je da je dete umrlo. Pod terapijom je, ne može ni da razmišlja − kroz glavu joj samo prolazi misao da ne razume zašto joj se to događa. Pita lekara hoće li raditi obdukciju − doktorka potvrđuje, ali joj nisu dali da potpiše bilo kakvo odobrenje. Na izveštaju sa obdukcije, koji je posle nekog vremena dobila, nije bilo pečata ili faksimila lekara.
    − To je jedan deo priče, ali postoji još nekoliko stvari koje su mi već tada bile čudne. Babica mi je prvo rekla da sam dobila ćerku, na šta je lekar rekao: „Kakva ćerka − sin!“. Ona je odmah počela da se izvinjava, dodavši: „Dajte mi Stevanov broj da mu javim da je dobio sina“. Iznenadilo me je otkud ona zna ime mog supruga − seća se Drinka. − Kasnije, kad su mi rekli da je dete preminulo, supruga nisu zvanično obavestili o tome. Rođaka, koja nam je, navodno, pomagala, otišla je kod nas kući, saopštila suprugu da je dete preminulo i ubeđivala ga da je bolje da ne ide u bolnicu. Provela je ceo taj dan sa mojom porodicom.


    ŠTA ČEKAŠ MAMA, NEĆE DECA SAMA DA TI DOĐU?
    Ujutru je Stevan stigao u bolnicu, a Drinki su rekli da izađe iz sobe da bi ga videla. Ustala je iz kreveta, ali se već posle nekoliko koraka onesvestila. Sa suprugom nije uspela da razgovara. Telo deteta je, kako je rečeno, poslato na obdukciju − Stevan ga nije video. Tokom Drinkinog otpusta iz porodilišta rečeno im je da treba overiti neku dokumentaciju, rođaka uzima te papire − insistira da će ona to završiti lakše. Deo dokumentacije je vratila. Drinka je mnogo godina kasnije saznala da ni po kakvoj proceduri nije bilo potrebno da se bilo šta overava. Naredne tri i po godine, rođaka sa kojom su se do tada često viđali, nijednom se nije javila niti dolazila kod njih.
    Mnoge stvari su bile neobične, ali Drinka i Stevan još nisu povezivali „smrti“ dve bebe. Posle dva meseca je stigao nalaz obdukcije, po kom dete rođeno 1989. nije imalo urođenih mana − umrlo je od gnojne upale pluća. Istorija bolesti, do koje je Drinka kasnije došla, pokazala je da je sa bebom sve bilo u redu, čak su i brisevi iz grla i nosa bili sterilni.

    Četvrta trudnoća, 1991, rođenje još jedne bebe. Ovog puta u KBC-u Narodni front. Pedijatar saopštava Drinki da dete ima podlive na grudima i ruci − ne očekujte mnogo, rekao je. Suprug Stevan nije mogao da uđe da vidi dete, zato je Drinka zamolila komšinicu koja je radila u bolnici, da što pre proveri da li je sa njenom devojčicom sve u redu. Žena je otišla do sobe sa bebama, odvila pelenu, pogledala dete − bilo je sasvim normalno, bez ijednog podliva. Pedijatar koji joj je nagovestio da beba neće preživeti više se nije pojavio. Stevan i Drinka su ćerku − Jelenu (18) odneli kući.
    Ređaju se godine − kriza, ratovi, bombardovanje… Drinka razmišlja, sumnja, povezuje…
    − Da li je to instinkt ili prevelika želja, ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali osećala sam da su moja deca živa. Čim je 1999. završeno bombardovanje, počela sam ozbiljno da tragam za istinom. Porodica nije to odmah znala, ali kad mi je stigao zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda da kapela nikada nije preuzela tela moje dece, suprug je saznao. Bio je šokiran, naravno. Posle nekoliko meseci, tada petnaestogodišnja Ivana mi je prišla rečima: „Šta čekaš mama, neće oni sami da ti dođu“. Iako suprug i ja o tome nismo razgovarali pred decom, starija ćerka je osećala da nešto tu
    nije u redu i da treba da saznam šta se zaista desilo sa bebama koje sam izgubila. Dogovorili smo se da ne govorimo nikom van porodice o tome, čak ni moji roditelji i sestre u prvo vreme nisu ništa znali − priča Drinka.
    Napušta posao da bi mogla da se posveti traganju za dokazima. Radi zakonskim putem sve što je u njenoj moći, ali ubrzo shvata da ustvari vodi spor protiv države. Sudije se smenjuju ili se ne pojavljuju na zakazanim ročištima, onda se ne pojavljuju svedoci, u opštini i policiji joj ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju… Slučaj se vodi po jednom zakonu, onda se on promeni, pa se slučaj obustavi. A zakon kao da ne postoji u slučaju nestalih beba, kojih je, prema tvrdnjama hiljade roditelja u Srbiji, sve više…
    Od 2008. slučaj Drinke Radonjić nalazi se na Vrhovnom sudu. Ova majka kojoj je oduzeto detinjstvo dvoje dece već dve godine čeka njihovu odluku. Očekuje da će se stvari razrešiti tek kad stigne do Međunarodnog suda.
    − Jedan od ključnih dokaza je MB3 obrazac koji služi za upis JMBG. Pomoću njega sam mogla da saznam da li je moje dete usvojeno, kako sumnjam, jer na njemu piše i novi JMBG broj koji se detetu dodeljuje u procesu usvajanja. Taj papir po zakonu mogu da tražim od MUP-a, ali bez
    obzira na to, oni ne žele da mi ga dostave. Policija i sud prebacuju nadležnosti s jednih na druge… Nebrojeno puta sam išla u policiju, hvatala inspektore za gušu da mi dozvole uvid u podatke.
    Nisam uspevala ništa zvanično da dobijem. Nadala sam se, čak, da će me uhapsiti − valjda bi se tada neko pozabavio razlogom hapšenja… ali ništa. Srećom, svuda ima ljudi, koji mi pomažu kad država zakoči. Došla sam do papira koji je otkrio JMBG mog deteta rođenog 1989, kao i drugi broj koji je dobio posle usvajanja. Sumnje su bile potvrđene. Nisam još uspela zvanično da dokažem da mi je sin živ, ali sam uspela da ga pronađem − kaže žena koja je razrešila ono što policija i sud ne uspevaju ili ne žele da reše.

    SAMA JE PRONAŠLA SINA POSLE 17 GODINA. POLICIJU I SUD TO KAO DA NE ZANIMA
    Drinkin sin sada ima 21 godinu. Saznala je da živi u okolini Beograda kada je imao 17. Uspela je tada, predstavivši se kao prodavačica, da uđe u kuću njegovih roditelja. Želela je da se uveri da je to on.
    − Dok je sestra, koja je išla sa mnom, navodno prodavala neke sitnice, ja sam posmatrala sina. Gledao je televiziju. Glava − ista Ivana, pokreti − Jelena. Posmatrala sam ga krišom skoro sat vremena. Žena koja ga je usvojila, za to vreme nije ni u jednom trenutku sela sa nama za sto. Mislim da je predosećala ko sam. Međutim, bio mi je potreban još neki dokaz da uverim sebe da je to moje dete. Sačekala sam da bude pozvan na regrutaciju da bih saznla njegovu krvnu grupu. Tada je potvrđeno da je A Rh negativna, što se poklapalo sa krvnom grupom moje bebe koja je bila zabeležena u istoriji bolesti iz porodilišta. Otada sam 99 odsto uverena da je taj mladić jedno od moje nestale dece. Nedostaje još samo DNK analiza − kaže Drinka.
    Usvojitelji odbijaju bilo kakav razgovor i dogovor sa njom, ali je istina isplivala i njen sin zna ko su mu roditelji. Još uvek ne želi da prihvati istinu jer misli da su ga Drinka i Stevan ostavili.
    − Pre godinu dana sam ga pozvala telefonom. Shvatila sam da je saznao da je usvojen, ali nije hteo da razgovora o tome. Vidno uznemiren, pitao je gde sam bila dvadeset godina. Spuštao mi je slušalicu, prekidajući razgovor nekoliko puta − nisam sigurna da li je čuo sve što sam mu govorila. Pokušala sam da mu ispričam celu priču. Zamolila sam ga da uradimo DNK analizu da bismo bili sigurni. Odbio je − na trenutak su Drinki zamaglile oči, ali ne dozvoljava sebi da zaplače. − Razumem ga i ne ljutim se, u težoj je situaciji nego ja. Želim da sam donese odluku o tome, ali mi je važno da zna da ga nisam ostavila i da sam ga tražila sve ove godine − priča žena koja je bukvalno prevrnula i nebo i zemlju da bi pronašla svoju decu.

    DNK analiza je samo potvrda za njeno dete − ona istinu zna. I do toga će doći, čvrsto je uverena.
    Pitamo je na kraju, kako se oseća što ne uspeva da pronađe i ćerku − kaže da se sa istinom nikad ne zna − doći će do nje možda i pre nego što se očekuje.

    Zamršeniji slučaj od Kafkinog „procesa“

    − 6.9.1988. smrt prve bebe su prijavili SUP-u 29. novembar. Izveštaj nikad nisu dobili.
    − 1999.
    1. Lekar je Drinku obavestio da je rodila teškog bogalja.
    2. Prema istoriji bolesti drugoj bebi su bile urađene sve analize, čak i bris grla i nosa − bila je potpuno zdrava. Na rođenju je dobila ocenu 9.
    3. Na izveštaju sa obdukcije, za koji nije potpisala odobrenje, nije bilo faksimila lekara niti pečata zdravstvene ustanove. Beba je prema njemu umrla od gnojne upale pluća.
    − 2000. dobija prvi zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda, prema kom kapela nikada nije preuzela tela beba Drinke Radonjić.
    − 2000. u Opštini Zvezdara Drinka dobija potvrdu da dete rođeno 1988. nije nikada upisano u knjige rođenih i umrlih.
    − 2002. je iz KBC-a Zvezdara dobila zvanični odgovor da je njena beba rođena prevremeno u sedmom mesecu trudnoće tretirana kao „odstranjeni organ tela“, zbog čega nije prijavljena.

    − 2002. je u Opštini Savski venac saznala da je njena beba rođena 1989. prvo upisana u matičnu knjigu umrlih, pa tek onda u matičnu knjigu rođenih.
    − Izvode iz matične knjige umrlih nisu hteli da joj daju, uz obrazloženje da je to lični dokument, pa se samim tim i daje samo lično.
    − 2003. pokreće krivičnu prijavu, a tek nakon dve godine dobija obaveštenje da materinstvo posle 10 godina zastareva.
    − 2005. pokreće građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1988, shvativši da mora da krene drugim putem − traži dokaz da je dete umrlo, a ne da je živo. Srećom, to nikad ne zastareva jer je prvo ročište bilo 2009, a drugo je zakazano za oktobar ove godine.
    − 2005. pokreće još jednu građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1989. Sudija se nekoliko puta ne pojavljuje na zakazanom ročištu − traže izuzeće, dodeljuju im novog sudiju. Prvo ročište održano je 2007. Dolazi do izmene zakona posle čega se istraga obustavlja. Ulažu žalbu 2008. i od tada je predmet na Višem sudu.

    − Iz Zavoda za statistiku dobijaju podatak da su 1989. na teritoriji Savskog venca rođena 23 muška deteta, od kojih je iste godine preminulo samo jedno. Sa Drinkom je te godine u porodilištu bila žena kojoj je, prema saopštenju KBC Višegradska, preminulo dvoje blizanaca, što, kad se sabere, znači da ih je tada u toj bolnici preminulo bar troje. Prema Drinkinom saznanju, nijedan od tri dečaka rođenih 8. avgusta 1989. nije preminuo. Usvojeni su.
    − MB3 obrazac pokazuje JMBG deteta koji je dodeljen rođenjem i novi JMBG koji dete dobija ako je usvojeno. Na njega ima zakonsko pravo, ali policija odbija da joj ga dostavi.
    − 2007. se obraća povereniku za informacije od javnog značaja, tražeći da joj se dostavi MB3 dokument, odgovor dobija 2008. da SUP odbija da ga dostavi. Zato odmah pokreće upravni spor pred Vrhovnim sudom. Odgovora još nema.
    − 2008. se obraća zaštitniku prava građana. Odgovor dobija 2010, gde on kaže da nema podataka koji potvrđuju da je dete rođeno 1989. preminulo.
    − 2009. MUP je prosledio krivičnu prijavu Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu protiv KBC Višegradska i Opštine Savski venac. Do sada još nema bilo kakvog odgovora.

    − Drinkin sin sada ima već 21 godinu. Ćerka za koju još ne zna gde je, danas puni 22.



    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Pon Nov 01, 2010 9:06 am

    31. 10. 2010

    PRESS

    Mamini sinovi!

    Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

    scratch to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno.... scratch

    Leonardo di Kaprio

    Ovaj glumac je tip frajera koji će na premijeru filma povesti mamu umesto devojke. Leonardo često vodi svoju mamu Irmelin na premijere, pogotovo ako se dešavaju u Evropi. Išli su zajedno i na ovogodišnji filmski festival u Berlinu. Mama Irmelin voli da bude deo Leovog života. „Možete me zvati maminim sinom, ali ja mislim da je kul imati je uz sebe", kaže Leonardo. On i njegova majka i inače se često druže, a poznato je da Irmelin voli da kaže svoje mišljenje i o njegovim devojkama. Jako je bila zagrejana za Žizel Bundšen i nagovarala Leonarda da opet bude sa njom. Ipak, svidela joj se i Bar Rafaeli, za koju je Leonardu pomagala da pronađe verenički prsten.
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Pon Nov 01, 2010 9:07 am

    31. 10. 2010

    PRESS

    Mamini sinovi!

    Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

    scratch to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno.... scratch


    Brend Rasel

    Glumac koji se oženio prošlog vikenda sa pevačicom Keti Peri, voli još jednu ženu u svom životu - naravno, svoju majku. Uvek su tu, kako kažu i Rasel i majka Barbara, bili samo njih dvoje. Za nju je Rasel bio pravo čudo, jer je ostala trudna iako su joj doktori rekli da neće moći imati decu. Njegov otac ih je napustio dok je Rasel bio još beba, i ostavio ih u nezavidnoj finansijskoj situaciji. A Rusel o svojoj majci kaže ovo: „Znate, kad razmišljam o svojoj porodici, tu je samo moja majka. Kad god život postane previše lud, ona je tu da me podseti da je ponekad lepo samo probuditi se u lepom jutru." Brend Rasel

    Glumac koji se oženio prošlog vikenda sa pevačicom Keti Peri, voli još jednu ženu u svom životu - naravno, svoju majku. Uvek su tu, kako kažu i Rasel i majka Barbara, bili samo njih dvoje. Za nju je Rasel bio pravo čudo, jer je ostala trudna iako su joj doktori rekli da neće moći imati decu. Njegov otac ih je napustio dok je Rasel bio još beba, i ostavio ih u nezavidnoj finansijskoj situaciji. A Rusel o svojoj majci kaže ovo: „Znate, kad razmišljam o svojoj porodici, tu je samo moja majka. Kad god život postane previše lud, ona je tu da me podseti da je ponekad lepo samo probuditi se u lepom jutru."
    Nazad na vrh Ići dole
    SEKARADA
    vip
    vip


    Ženski
    Broj poruka: 24241
    Godina: 59
    Lokacija: Beograd
    Datum upisa: 15.12.2008

    List lica
    x: 6
    y: 6

    PočaljiNaslov: Re: ZIVOTNE PRICE.......   Pon Nov 01, 2010 9:12 am

    31. 10. 2010

    PRESS

    Mamini sinovi!

    Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

    scratch to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno.... scratch


    Ašer

    Pošto ih je otac napustio, majka Džoneta Paton u Ašerovom životu je preuzela jako veliku ulogu, a pevač je njene savete uvažavao u svakom aspektu života - poslovnom, ali i privatnom. Možda zato nije funkcionisao njegov brak sa stilistkinjom Tamekom Foster, koji je okončan prošle godine. Navodno se majka i sada već bivša žena nisu uopšte slagale, a Džoneta je to pokazala i nepojavljivanjem na njihovom venčanju. Devojka sa kojom je prekinuo jer ju je prevario i zbog koje i danas najviše žali je Čili iz grupe TLC. Možda zato što je baš Čili devojka koju je njegova mama mnogo volela.

    Nazad na vrh Ići dole
     

    ZIVOTNE PRICE.......

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 4 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

     Similar topics

    -
    » Ljubavne priče
    » Poucne i interesantne price
    » Kratke price,anegdote,dogodovstine..
    » Duhovne price
    » Zivotne mudrosti i lepe reci Duska Radovica

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    WWW.DUBOREZ.NET :: pričaonica-