*****Zelimo Vam prijatne trenutke na DUBOREZ Forumu*******
 
PrijemRegistruj sePristupi
SPECIJALIZOVANE IZLOZBE PASA
4.Spec izlozba MASTIFA,BULMASTIFA,E.BULDOGA i NEMACKIH DOGA
free forum
Similar topics
RADIO STANICE
klikom na baner slusajte "ROADSTAR-RADIO" na 128kbps
free forum
Trenutna temperatura
Forum
  • slikarstvo
  • vajarstvo
  • mozaik
  • primenjena umetnost
  • fotografija
  • književnost
  • film
  • muzika
  • arhitektura
  • pozorište
  • strip
  • duhovnost i religija
  • psihologija
  • ljubav
  • lepota i zdravlje
  • zabava
  • pričaonica
  • spomenar
  • hobi i kućni ljubimci
  • razno
  • važna obaveštenja
  • predlozi i sugestije
  • Liberty
    KLIKOM NA BANERE POSETITE PREDLOZENE SAJTOVE
    title="duborez.net"
    " Nikada ne sumnjaj da mala grupa misaonih i posvećenih ljudi može promeniti svet. Zaista, tako je jedino oduvek i bilo. " KADA NE BUDE DOVOLJNO PRIRODE, VEĆINA LJUDI ĆE SHVATITI DA NOVAC NIJE ZA JELO! Ne dozvoli da neki pogrešni ljudi udju u Tvoj život, pomute bistrinu tvojih očiju, nateraju da voliš ono što oni vole i da zaboraviš ono što oni nemaju. !
    Traži
     
     

    Rezultati od :
     
    Rechercher Napredna potraga

    Share | 
     

     Kratke priche - iz pera forumasha

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    AutorPoruka
    zorankyu
    zasluzan clan
    zasluzan clan


    Muški
    Broj poruka : 75
    Godina : 57
    Lokacija : Belgrade
    Datum upisa : 28.08.2008

    PočaljiNaslov: Kratke priche - iz pera forumasha   Sre Okt 08, 2008 8:44 am

    Mislim da su pisci kratkih pricha zapostavljeni.
    Nazad na vrh Ići dole
    http://www.artpraktika.net
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 10, 2008 11:14 am

    zorankyu ::
    Mislim da su pisci kratkih pricha zapostavljeni.


    JA ,LIČNO UVIJEK VOLIM DA PROČITAM KRATKE PRIČE U DNEVNIM ILI NEDELJNIM NOVINAMA.
    MISLIM DA NI PJESNICI,A NI PISCI ODREĐENIH ŽANROVA NISU POPULARNI NITI
    VRIJEDNOVANI NA PRAVI NAČIN.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 10, 2008 11:26 am

    Ptičija pera

    Dešavalo se da u raznim šetnjama baka ili ja primetimo po neko izgubljeno ptičije pero. Uzmemo ga, opipamo, razgledamo lepotu boja i oblika, a onda krene mašta! Čije je i kako je dospelo tu? Ne bi bila zanimljiva obična istina: da se možda neka vrana počešala kljunom, pa joj otpalo jedno staro pero. Ne! Mi počnemo sa «možda je...», baka, pa ja, menjamo se, a nekada i zajedničku priču razvezemo.

    Jednom, baš kad smo preko Terazija žurili u školicu nauke, ugledao sam na betonu divno sivo-belo pero. Digao sam ga i baka se složila da je lepo. Upitao sam je šta misli, da li ono sada meni nešto kaže. Odgovorila je:

    – Sigurno ti se zahvaljuje što si ga spasao. Ljudi bi ga izgazili, pa bi dospelo u đubre.

    – A šta ono kaže kako se našlo tu?

    – Čekaj da čujemo.... Kaže da je to malo duža priča.

    – Neka priča, neka priča, zamoli ga!

    – Pa, evo, kaže: - Moj gazda je malo stariji golub. On je miroljubiv. Najviše voli da bude po drveću u parkovima, gde ima dosta dece. Kljuca mrvice koje mu ona daju. U njihovom društvu je i jedan mlad, snažan golub koji se mnogo pravi važan i stalno izaziva: - Ja sam jači, ja sam jači, hajde da se bijemo. Moj gazda je to izbegavao, ali je danas on baš navalio, tako da je došlo do boja kljunovima. U tom okršaju sam ja nastradalo. Otkinuo me je sa levog krila taj nevaljalko. Od padanja kroz vazduh sve mi se zavrtelo i najzad se nađoh na pločniku. Još se nisam dobro ni osvestilo, a ti me uze, spasioče moj.

    – Bako, baš je to neko dobro perce! A, pitaj ga...

    – Pitaj ga ti sam.

    – Dobro. Perce, perce! Je li ti bilo zanimljivo u krilu tvoga gazde?

    – Pa, jeste, naročito kada bi se vinuo u nebeske visine, pa kružio lagano iznad grada. Odozgo se divno vidi mnogo krovova, ulica, pa reke sa mostovima, pa Ada Ciganlija, Ratno ostrvo, ušće.

    – A, perce, hoćeš li ti mene šta da pitaš?

    – I te kako! Sve me zanima. Ali, izgleda da smo stigli do školice. Idi ti sad gore, a ja ću malo da odremam u bakinom džepu, pa ćemo nastaviti naš razgovor.

    Posle časova smo, kao i obično, krenuli na Kalemegdan. Tamo se perce uzbudilo gledajući kako golubovi kljucaju mrvice koje sam im bacao od svog toplog sendviča. Nadalo se da će možda sleteti i njegov gazda, ali nije. Tešio sam ga da će mu biti lepo i kod mene u Sremčici. Zadenuću ga u lamperiju moje sobe, odakle će imati lep pogled.

    Dugo sam se s njim družio, a sećam se još jednog, malog, mrkog perca, kojeg mi je baka poslala u pismu s putovanja. Još je napisala: - Evo ti šaljem čarobno perce koje je jedan vrabac ostavio na moj prozor. Kljunom je pokucao na staklo i nešto je džavrljao. Sigurno je hteo da mi kaže kakva je moć ovog perca, ali ga nisam razumela. Ti ćeš možda i sam da otkriješ u čemu je njegova moć.

    Lepo je to kada se igraš da je nešto čarobno iako znaš da je to kobojagi.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 10, 2008 11:28 am

    Čega su se oni igrali

    Pre tog drugog svetskog rata oni su bili mali. Živeli su po bosanskim selima i najradije se igrali raznim životinjicama. Skupljali su puževe, kišne gliste, žabe, leptire, svice, pa sa njima izvodili razne igre i oglede.

    Baka se seća i mnogih venčića od cveća, sviraljki od zove, strela i lukova od grančica.

    Ona je imala samo jednu lutku i to od kaučuka. To je nešto kao plastika, samo čvršće. Sad joj je jako žao što je nije sačuvala.

    Za vreme rata deca su se često igrala borbi. Sami sebi su pravili drvene puške i mačeve, a topove od blata. To nisam mogao da zamislim, pa mi je baka pokazala. Najbolje ako se nađe glina, pa dobro umesi. Od nje se prave kao neke dublje zdelice sa tankim dnom. Kad se njima vešto udari o zemlju, ono dno se rasprsne i čuje se prasak.

    Lopte su bile samo krpenjače. U staru čarapu se natrpa nekih krpa, pa se to ušije. Nisu dugo trajale, ali se onda napravi druga.

    Klikere su pravili od mokre zemlje, pa ih sušili na suncu. Zatim bi sitno istucali ciglu, koje je bilo dosta u ruševinama. Razmutili bi je u malo vode, u nju umakali klikere, pa ih opet sušili. I oni su se brzo raspadali, ali bi pravili druge. Ne seća se da su ikada imali staklence.

    Od porušene metalne ograde jedne crkve bilo je dosta manjih krugova. Njih su terali po ulici pomoću naročito savijene žice. Čak su se i takmičili: ko će bez padanja tog točka, da ga pretera preko nekog uzvišenja ili između prepreka.

    Od debljih štapova su noževima nekako isecali čigre koje su se vrtele terane kanapom sa biča.

    Pokazala mi je baka i iglu klisom i još neke igre pomoću crtanja na zemlji.

    Koristili su i piljke – kamenčiće koje su vešto bacali i hvatali na razne načine.. Učinilo mi se lako, ali nisam uspeo da pobedim baku kada sam pokušao.

    Bilo je prilično tih njihovih igara, ali ne mogu da zamislim da su mogli da budu zadovoljni bez svega ovoga što mi sada imamo.


    Pričala mi Baka


    male priče o malima

    Nada Mioč-Stanojević
    sa unukom

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 10, 2008 11:32 am

    PRIČA IZ METOHIJE

    Pričanje je počinjalo u proletnja predvečerja kad može do sumračka da se sedi napolju i pomalo drhturi, jer planinski vetar najavljuje noć.

    Sedelo se u zajedničkom zelenom dvorištu, velikom, pravougaonom prostoru, na čiju su kraću i dužu stranu nanizane zgrade, a naspramne su oivičene voćnjakom i koštanovim brdom.

    Kad se na udaljeni kraj spuste duge senke koštana, počinjao je čudesni svet priča.

    Živelo se u teško vreme i oskudevalo u svemu, sem u knjigama, pričama i igrama.

    Junak dečjih igara bio je onaj ko je najlepše umeo da priča. Nisu pričane samo bajke, već i romani i junačke pesme.

    Čitali su zbog sebe i zbog drugih, da prenesu, podele i igraju se svega onoga što ćuti u knjigama i čeka da ga radoznale dečije oči pronađu i ožive.

    Dozivale bi majke sa balkona i prozora, a deca su samo odmahivala bojeći se da čarolija ne prestane, želeći da priča traje večito.

    Sutradan su se po brdu igrali knjige koja je prethodne večeri pričana.
    Svet junaka lepe literature prestajao je da postoji samo u knjigama. Deca su ga oživljavala, prenosila u igru, proživljavala. Rasli su u prirodi, a upoznavali su književnost igrajući se Kraljevića Marka, Ženidbe Dušanove, Robina Huda, Lovca Dersua, Kožne Čarape. Za igru viteških romana i junačkih pesama, zidine i konaci oko manastira Visoki Dečani bili su scena kakva se samo poželeti može.
    Po čitav dan su se igrala, a kad se umore, išla su na Golo brdo, jedini brežuljak bez ijednog drveta, obrastao gustom travom i papratima. Posedali bi u travu i utišali se.

    Pred njima je ležala topla i plodna metohijska kotlina, nalik dlanu, čudesno lepa, sa malim selima i belim školama, što su provirivale kroz daljinu i zelenilo.

    Znali su imena svih sela i izgovarali ih kao brojalicu-igralicu:

    Rznić, Ratiš, Rastavica,

    Prilep, Požar, Papraćane,

    Ljubarda, Ljubuša, Ljubenić,

    Istinić, Streoc, Loćane,

    Crnobreg, Beleg, Dečane.

    Sasvim daleko, tamo gde su planine, plave kao daleka uspomena, ivičile horizont, bio je neki drugi svet, možda onaj iz knjiga, možda neki drugi.

    Tamo će stići kasnije i shvatiti da ne postoji zlatni sjaj daljina.
    Deca to, onda, nisu znala. Ležali su na paprati mirisala je šuma, mahovina i majčina dušica. Izgledalo je da će tako ostati zauvek. Da se ništa ne može promeniti, da će rasti sa ružičastim sjajem ispod kapaka.

    Nisu ni sanjala da će svi otići iz zavičaja, da će šume biti posečene (ko ne voli ljude, seče šume), da će njihovom zavičaju oduzeti sve, čak i ime.

    Ko zna gde su sada sve one čupave glavice, što su tako lepo prepričavale knjige?

    Nose li u sebi, još uvek, nešto od igara, priča i lepote predela?

    Ako su bar nešto sačuvali, nisu izgubljeni.

    Oni koji su zaboravili sve, nikad neće moći da pronađu put do svoga detinjstva, a drugih putokaza nema.

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 10, 2008 11:33 am

    USPOMENA

    Čudno ljudsko sećanje. Zaboravlja se ono za šta se misli da se nikada neće zaboraviti, a pamti nešto što nije ni postojalo kao događaj. Ostane lice koje, povremeno se javljajući iz sećanja, prati kroz život. Nosi se isečak nečijeg vremena, delić života nekoga koga smo slučajno sreli, zapamtili i sačuvali.

    Svako u sebi, a da toga nije ni svestan, nosi deliće tuđeg života.

    Jesenje popodne, kad se rano smrkava i pada sitna, dosadna kiša, na železničkoj stanici izgleda još turobnije i beznadnije. Vagoni sa drvenim sedištima, prljavi, tuberkuloznih sijalica, bez odvojenih kupea, kao iz starih filmova, čekaju putnike.

    Kroz opštu vrevu provlači se mlada žena (skoro devojčica) sa velikom torbom i bebom u naručju. Izmučena, tiho se spušta u ugao vagona. Rominja kiša. Voz kreće kroz pokisla predgrađa. Monotoni ritam točkova i majčina toplina uspavljuju dete.

    Onda nečiji pogled. Podiže glavu i vidi mladića u sakou od tvida. Prva misao joj je bila da mu je sigurno hladno, lako je obučen, a sako je nakvašen.

    On stoji na ulazu u vagon, ne ulazi, a ne sprema se da izađe. Stoji tako i gleda je. Šta li mu se dogodilo, zašto tako tužno gleda?

    Vršnjaci su, možda je samo koju godinu stariji. Razmišlja da li ga poznaje sa fakulteta, možda bi trebalo da se javi, ali zaista ga ne poznaje. Nešto gorko se penje u grlo. Dete se meškolji, nežno ga grli i privija, kao štit i odbranu od misli koje naviru. Nije važan fakultet, najvažnije je dete, za njega vredi sve žrtvovati. Skreće pogled, što se vraća mladiću koji je netremice gleda. Iako potpuni stranac, oseća da ga zna, a sigurna je, nikada se nisu sreli. Saginje glavu da ne gleda u oči koje se ne smeše, u njima je nešto čudno, lepo i duboko. Možda se vara. Njemu je samo hladno u mokrom sakou od svetlo tačkastog tvida.

    Zašto je tako uporno posmatra. Ni reči ni osmeha, samo pogled koji uznemirava, prodire u neke skrivene kutke duše. Zašto?

    Dete se probudilo. Zabavljena oko deteta nije videla kad je otišao. Voz je stajao u stanici. Ulazili su novi putnici popunjavajući ispražnjena mesta. Mesto pored vrata je ostalo prazno. Onda se sve opet stišalo i nastavilo se ravnomerno kloparanje točkova, menjajući ritam samo na skretnicama.

    Osetila je lagani bol. Kao kad se shvati da se izgubilo nešto drago. Zašto uopšte razmišlja o mladiću koji je u sumorno jesenje veče stajao na vratima vagona?

    Tama je sve pokrivala dok nisu izronile svetiljke sa lepezama od kiše.
    Stigli su do njene stanice.

    Prošla je ta jesen, pa mnoge druge. Nikada više nije videla onog mladića. Ponekad bi ga se setila, upitala zašto ju je onako čudno gledao i sama sebi odgovarala da ga je sigurno podsećala na nekog.

    Iz svetlog sunčanog jutra zri vreo dan. Gužva na ulici, i odjednom bez ikakvog povoda izranja sećanje od pre dvadeset i više godina. Tužne oči i pokisao sako.
    Zamrznut delić vremena kao sa stare fotografije, delić nečijeg života što se sa njenim ukrstio, poput vozova u mraku, i nestao.

    Zašto se pamti nešto potpuno nevažno, nešto u čemu nije bilo ničega, ili možda jeste samo se nije prepoznalo?

    10. juni 1996


    Radmila Mišev
    Priče iz smeđe sveske

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    drugasansa



    Ženski
    Broj poruka : 1620
    Godina : 37
    Lokacija : beograd
    Datum upisa : 26.08.2008

    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Okt 17, 2008 12:02 am

    Repriza sudbine
    6. avgust 2008 18:51:56
    MMMila


    Gordana i ja smo zajedno primljene na posao: ja zato što sam završila pravu školu, a ona zato jer joj je mama bila šef računovodstva. Onda je jedan tip oborio konkurs, pa su Gordanu ekspresno premestili u računovodstvo, kao, mama će uskoro u penziju... što i jeste bilo, ali tek posle 5 godina, i to kada se Gordana porodila.

    Kako bilo, Gordana i ja smo se, u vreme i dok je sa mnom radila, a i kada su je premestili, prilično družile van posla. Znam da me je iskorišćavala kao izgovor za izlaske, s obzirom da je uvek bila pomalo problematična, kako je njena mama onako u poverenju govorila svima koji su hteli da slušaju,ali nekako mi je u to vreme to odgovaralo. Moj tadašnji dečko mnogo više vremena nije bio u Beogradu, nego što jeste, a ja baš i nisam previše volela da sedim kod kuće. S Gordanom sam mogla da idem na neka obična mesta: odmah sa posla na Adu, na bilijar na Taš, u Resnik u disko.

    Kada bi smo se rastajale, isprva me je Gordana svaki put molila da, ako njena mama slučajno pita, kažem da je spavala kod mene.
    Posle više nije ni osećala ni trunku griže savesti kada bi me samo obavestila da ne zaboravim, bila je kod mene.

    Nisam se baš dobro osećala, a gospodju mamu srećom nisam na poslu prečesto sretala, inače ne znam da li bih baš uspela da je masno slažem da me bilo šta direktno pitala.

    Razlog za Gordanino ponašanje je bio slikar koga je upoznala još kao maloletnica, u drugom razredu srednje škole. Stariji od nje u tom trenutku duplo, znači celih 16 godina, naravno da nije bio po volji mami, čak ni kao potencijalno društvo nestašnoj Gordani, a kamoli kao „dečko“. Posebno što je bio oženjen, i to stjuardesom koja je često, prečesto izostajala od kuće po nekoliko dana, koliko bi se odužilo i Gordanino „spavanje kod drugarica“.

    Kada je Gordana prvi put ostala u drugom stanju, odmah čim se zaposlila u isto vreme kada i ja, odlučio je gospodin slikar da, naravno, dete ne dolazi u obzir!
    Abortirala je, uz koju skrivenu suzu, telefoniranje slikaru čim je mogla, a ja sam zbunjena učestvovala u celoj priči, kao „pokriće“ za Gordanino izostajanje od kuće, pa i jednodnevno odsustvovanje sa posla. Onda sam je i danima na poslu pokrivala, jer nije baš bila najsposobnija da radi.

    Kada je drugi put ostala u drugom stanju, Gordana mi se poverila: rodiće dete!
    U to vreme je, sad već dobro obaveštena, gospodja mama već uveliko svakodnevno imala šta da kaže na račun slikara, koji je i dalje bio u čudnom braku sa večito odsutnom stjuardesom, osvetnički raspoloženom ogorčenom ženom spremnom da mu se nedavanjem razvoda osveti za dugogodišnje afere, aferice, ljubavne i manje ljubavne veze i vezice.

    Naravno da sam znala šta će se desiti. Kako Gordana nije bila jedina i jedinstvena ljubavnica sredovečnog vajara, on je, na vest o detetu, nestao brzinom lastinog repa! Gordana je ostala sama, sa gospodja mamom, razneženom nad ucveljenom, a trudnom ćerkom.

    Devojčica je imala dve godine kada je prvi put upoznala oca, slučajno, na Tašmajdanskom parku. Prvo se Gordana onako baš srdačno pozdravila sa slikarom, zašlim u petu deceniju, a onda je on primetio svoju malu sliku i priliku.

    I tako, venčali se posle valjda nedelju dana. Gospodja mama je bila ponosna što joj ćerka i unuka tako lepo izgledaju u ružičastim haljinama na brzinu sašivenim.
    Slikar je bio takodje ponosan što ima takvu porodicu, nakon stjuardese koja ga je ostavila zbog kapetana, a s kojim je u stvari bila u vezi od kada je tešio zbog prve ljubavnice muža joj slikara.

    I živeli su slikar, Gordana i njihova ćerka srećno u malom stanu u soliteru.
    Posećivala ih je gospodja mama, čuvala unuku, spremala ručkove, zimnice, slave, rodjendane... I, baš je trebalo da devojčica krene u školu, kada je slikara odjednom zabolela glava, nesnosno,teško.
    Lekar je ubrzo doneo presudu, a u avgustu te godine Gordana je ponovo ostala sama.
    Sledeće godine umrla je i gospodja mama.

    Srela sam Gordanu nedavno. Na licu joj se vidi sva bol ovoga sveta, godine su i preterale s ucrtavanjem bora. Oči joj živnu jedino kada spomene već odraslu ćerku, koju je život umetnika odveo u Švajcarsku. Videla sam fotografije sa izložbe, nasledila je očev talenat, ali i majčin nestašluk. Udata je za bankara, sedokosog čikicu koji je, vidi se, i svakim pogledom obasipa ljubavlju. Gordana se smeši, kaže, pa tu je, koju godinu stariji od nas, šta vredi da se buni...
    Na putu je unuče, kaže, valjda će im onda trebati baka za čuvanje bebe.

    Kada je otišla, gledala sam dugo njena pognuta ramena dok korača sitnim koracima niz ulicu. A danas, baš danas sam je zvala, mogla bi za vikend da prespava kod mene. Možda odemo na bilijar, ili na Adu. Disko u Resniku odavno ne radi, ali pustićemo muziku na terasi i...
    Čula sam da je zaplakala. Odgovoriće mi sutra...

    _________________
    nema te ludosti koja se nije opametila
    Nazad na vrh Ići dole
    Gost
    Gost



    PočaljiNaslov: Kratke priche - iz pera forumasha   Pet Apr 22, 2011 8:02 am


    ZOVITE ME SAMOCA.....

    ...Moja krila su ponovo polomljena, ponos uništen, a duša ranjena. Kud god da krenem, vidim sretne i nasmijane ljude, a više nisam jedna od njih. Moja samoća postala je preveliki teret, hodam bezimenim putevima, praćena samo sjenkom sebe kakava sam nekoć bila, i u noj pronalazim samo pitanja bez odgovora. Nikoga nema da utješi i pomogne. Prijatelji se raziđu kad ih zatrebamo, sagovornika je danas teško naći, a ni ćutati se više ni sa kim ne može... Čudni su ovi sati što protiču bez imalo smisla, samotni i teški kao kamen na mojim grudima. Nesanica me odvlači u košmare bez kraja koji se ponavljaju. Čekam nešto za šta više nisam sigurna šta je, nadam se boljem, a dobijam samo mrvice nekog lažnog sna o sreći koji je samo prozirna tkanina koju lako pokidaju nasilni vjetrovi mržnje. Nemiri me trgaju, bole uspomene, sve je i dalje tmurno, nada mnom nebo od sivila, protkano suzama što teku bez prestanka, a u duši krik, bezglasan i samo moj, jer više nemam sigurnost i ništa nije izvjesno. Život je kratak i nepravedan. Teško je opstati dok opterećena svim mogućim i ne mogućim bolima koračam ka nekom dalekom suncu koje je tek tačka na horizontu i koje ne mogu dosegnuti, jer sam čovjek bez krila, očajan pred vječitim rušenjem sopstvenih snova. Ne znam da li će ikad doći neko novo vrijeme koje će me prigrliti i dozvoliti da ga prigrlim, ali dok živim, nadam se i vjera me ne napušta. Kradem mir od nemira i otkidam tračak svjetla od ove tame što me okružuje, dok tonem u rijeku što me nosi daleko od stvarnosti i ušuškavam se u svilu utjesnih riječi koje se pružaju u beskraj, pronalazeći sebe u tuđim riječima i odahnem videći kako na putu patnje kojim lutam nisam sama. U moru jada plovim kao brod bez kormilara i na svaki udar talasa trgnem se i uplašim, jer svaki potres ubija u meni pomalo od čovjeka.

    Sad se dobro osjećam, jer više nema kud. Noć je prijatelj jer sutra je novi dan. Ne znam donosi li zrno sreće toliko čekano i željeno, ali je nov i veselim mu se, jer dok je noć, slobodna sam... A ništa nije ljepše od slobode... Sklapam oči i sanjam nemoguće, jedino takvi snovi smiju se nazvati snovima....

    dragojla ..
    Nazad na vrh Ići dole
    Sponsored content




    PočaljiNaslov: Re: Kratke priche - iz pera forumasha   Danas u 9:12 am

    Nazad na vrh Ići dole
     
    Kratke priche - iz pera forumasha
    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 1 od 1
     Similar topics
    -
    » Pera Detlić
    » EDGAR ALLAN POE
    » Naučna fantastika
    » Pero Zubac
    » Ljubavne priče

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    WWW.DUBOREZ.NET :: umetnost :: književnost-
    Skoči na: